Jošimoto Banana - Jezero (roman)

Kad nekoga voliš, onda želiš da znaš. Čak i o stvarima koje im teško padaju.

Jošimoto Banana, japanska spisateljica, napisala je ljubavni roman „Jezero“. Dvoje mladih se susretnu i počinju da žive zajedno. Nisu sigurni u sebe, svoju ljubav, sve je kao na ivici noža, ali to je uvek kada je stvarna ljubav u pitanju. Ovo je poseban roman zbog neobično tananih opisa preživljavanja likova i njihove povredljivosti jer nisu imali uvek sreću u detinjstvu. Intuicija i želja da se oslobode usamljenosti ih povezuje, po svemu drugom su različiti. On je izvanredno inteligentan i čeka ga karijera naučnika genetičara, ona umetnica koja za sada slika murale. On zna da može da savlada nauku, ali zbog mračnog odrastanja ne veruje da će imati snage da se nosi sa životom. Ona nije sigurna da je dovoljno talentovana i koliko god joj on bio drag i zanimljiv, nije izvesno da se može nositi sa tamom u njegovoj duši. A onda se susrećemo sa posetom tajanstvenim jezerom, njegovim čudnim prijateljima. Upliće se tu i priča o sekti koja je otimala decu da bi od njih načinila savršenog novog čoveka. Kao u svakoj dobroj japanskoj književnosti  mesec, jezero, prozirni vazduh, prozračne latice cveta nisu samo dekorativne slike, nego čine suštinu doživljaja književnih junaka i kvaliteta dela.

Kad ti neko saopšti nešto važno, to je kao da si uzeo novac od njega – nikad neće biti kao pre. Moraš da preuzmeš odgovornost za ono što si čuo.

…

Ako se na samom početku dobro usredsredim na okruženje i duh određenog mesta, počinje da mi se stvara slika boja i motiva koje tome odgovaraju. Ako to protumačim na pravi način, ako mi pođe za rukom da se savršeno uklopim u okolinu, ako ne izgubim koncentraciju, slika koju stvorim ni posle deset, dvadeset godina, možda ni sto godina, neće biti prevaziđena. To je sposobnost u koju verujem.

…

Bila sam bliska sa ljudima, ali nisam imala prijatelja s kojim bih mogla da podelim sopstveni život, da nam se srca stope u jedno. Nešto nije davalo pravi odgovor.

…

Gde god da je Nakađima, ja ću se vratiti u tu kuću. Tako mogu da radim ceo dan i da ni o čemu ne razmišljam. Na primer, o tome šta ću sa životom i slično.

…

Igrati se braka, igrati se roditeljstva, igrati se potpunog uklapanja u društvo. Sve je to samo zato što tako moramo da se ponašamo da bismo nastavili da živimo. Čak i kad se ljudi pretvaraju, to ne znači da se nisu iskreno predali tome.

…

Bez obzira na to koliko se trudiš da budeš fin u domenu zabave, uvek nastojiš da stvoriš prostor u kome ljudi mogu da skinu sa sebe teret svog gneva i nezadovoljstva. Sigurna sam da je to na neki način uticalo na mene. Ta senka je i dalje u meni, možda tek neznatna. Dašak nečega purpurnog u noći, slatki ukus tame …sve se očešalo o mene, o moje telo. Stvari su u maminom klubu bile relativno u redu jer mušterije nisu bile iskvarene, ali ipak znam koliko  ljudi mogu da budu ljigavi i kako se takvi ponašaju tokom dana. Ne postaju oni ljigavi noću, zato što su pijani – ljigavi su jer su u suštini takvi.

Vesna Šejić