Justejn Gorder - Baš kako treba: Mala priča o skoro svemu (roman)

Justejn Gorder, norveši pisac, se proslavio romanom „Sofijin svet“ koji je preveden na 54 jezika. On je filozof, i kao profesor se suočio sa problemima mladih da shvate apstraktne misli. Ideja mu je da se sa filozofskim temama treba upoznati još u detinjstvu. Ako ne počneš da misliš na vreme, nećeš tu disciplinu nikada savladati u celosti. Treba dovoljno znati da bi se večne istine mogle reći književnim jezikom, a ne veštačkim jezikom nauke koje retki stručnjaci razumeju.

Tema romana „Baš kako treba“ je suočavanje glavnog junaka, Alberta, profesora engleskog jezika i istorije, sa bolešću ALS gde odumiru nervi svih voljnih mišića. Kako je i disanje delimično voljna funkcija, bolest brzo dovodi do gušenja. Radnja romana je njegovo pisanje oproštajnog pisma, koji postaje i filozofski traktat. Povlači se u svoju kućicu na jezeru, gde treba da donese odluku svoga života da li da noćas otplovi u čamcu na sredinu jezera i tako prekrati svoj život braneći svoje dostojanstvo, gađenje zbog bespomoćnosti i ne bude teret bližnjih, ili da bude jedna od zvezda koja se gasi u krugu voljenih i ostavi im tih nekoliko meseci za opraštanje.

Poslednja tema filozofije je očuvanje sveta, Gorder ne poziva na savest, ne iznosi procente zagađenja koje uništavaju Zemlju, on govori o lepoti prirode. Ako se u nju zaljubimo, biće deo nas i nećemo je skrnaviti. To je pored ostalog tema većine njegovih romana kao i ovde. Vasiona je baš kako treba, čovek je takav, ali naš mozak koji je u srazmeru sa vasionom nije kako treba. Svesni smo svoje prolaznosti i nismo nikada stvarno srećni. Samo deca koja nemaju osećaj vremena i potpuni vernici sa ubeđenjem da ih posle smrti čeka savršenstvo mogu biti potpuno srećni.

Oboma nam je devetnaest godina i brucoši smo na Univerzitetu u Oslu. Naš prvi susret sigurno se zbio u ponedeljak ujutru, u sobi za odmor u zgradi Sofus Buge. Mislim da mi je prvi dan studija. Primećujem devojku u vrevi. Ubacujem kovanice u automat za kafu, zbog čega i u meni nastaje želja da ponesem kafu na predavanje, ako ni zbog čega drugog, makar da imam šta da držim, i tako primećujemo jedno drugo, rezmenjujemo poglede i  iznenada se nekako trgnemo, prenemo, ne zato što smo se negde već sreli naprotiv, zato što smo oboje sasvim sigurni da nikada nismo videli jedno drugo. Ali ona mi se osmehuje, dugo, sigurno dve sekunde. I upravo taj osmeh otvara neslućene prostor u meni. 

Šuma nije gostoljubiva u ovo doba godine. Hladna je i surova. U vlažnom prošlogodišnjem lišću slučajno šutiram  mrtvog miša, a nekoliko metara dalje još jednog sirotog glodara koji je možda skončao na mrazu pre nego što je sneg napadao. Ali kad izlazim na plato, večernje sunce na nebu sija bez oblaka i jezero gori. Čudesna pesma kosa, po prvi put ove godine. Živahna pesma zvuči kontra mom raspoloženju. Mada se ptičja pesma može protumačiti i elegično kao setna, ali pomirena tužbalica. Visoko nad jezerom i golim vrhovima stabala jato gusaka leti na sever, skoro geometrijski savršeno u simetrično klinastoj formaciji. Ja sam trenutno asimetričan, nesavršen. Kakav li ću biti kad se guske budu vraćale na jug?

Iako su kamene planete u Zlatokosinoj zoni oko stabilne zvezde veoma retke, kao šačica dijamanata rasuta po pustinji, možda je još od Velikog praska pre 13,7 milijardi godina bilo zapisano da će se pre ili kasnije ovde pojaviti život. A možda da će organizam poput mene nastati  u jednom trenutku. Ja sam jedan od tih dijamanata, strahovito redak i vredan, skoro bezobrazno skupocen, na sve načine zaslepljujući spram kosmičke pustinje koja me okružuje.

Ali igra li to ikakvu ulogu? Treba li se sada radovati tom čudu?

Uskoro ću se pretopiti. Vraćam se pustinji, vraćam se beživotnoj prirodi. 

Vesna Šejić