Karl Uve Knausgor - Moja borba (roman)

Nisam imao istoriju, pa sam je napravio, otprilike kao što bi to učinila nacistička partija iz nekog prigradskog naselja.

…

Sećam se da sam pomislio da ne želim ništa drugo nego da sedim u toj kući, u polju svetlosti nasred šume i budem glup koliko god hoću. 

Izgleda da je Prust opet u modi, sve više pisaca ga pominje u svojim romanima i pokušava da ga sledi. Moja borba Karla Uvea Knausgora je roman u šest tomova, njegovo traženje sebe u vremenu koje je prošlo. Prvi tom je obeležen odrastanjem, ali i svesti o smrti, na četiristo pedeset strana, vrlo detaljno opisivanje nekih perioda života. Kao u svakom romanu toka svesti radnja je vremenski ispremeštana. Počinje periodom u kome pokušava da nađe vreme za pisanje i pored troje male dece koju vodi u školu, vrtić, u park, kupa, hrani, presvlači. Majka porodice je zaposlena, a on kao slobodni umetnik ima fleksibilno radno vreme. Tu je napisao i nekoliko duhovitih stihovanih epitafa, koji bi mogli da posluže kada umre, i u različitim vremenima i verzijama umiranja.

Ovde počiva čovek što je hteo sve,

te samo napola živeo je.

Pre no što ga dah izdade

i u jamu smrti propade,

uzdahnu: Ah, kako veje,

zna li neko sreća moja gde je.

Ili zadnja od pet verzija:

Ovde počiva čovek što je u krevetu pušio cigaru

i žena mu kukavna, što izgore u istom žaru.

Al istina to je

da to nisu njih dvoje,

već šačicu pepela nađosmo u garu.

To bi bila jedina duhovitost, sve ostalo je pomalo mučno. Odrasta sa starijim bratom, majkom sa kojom se razume, ali nje nema, ona se školuje, pa radi u drugom gradu i ocem koji mu je oduvek bio svojom zatvorenosti i melanholijom problem. Roditelji se razvode, otac se ponovo ženi, dobija kćerku, ali se propije i ostaje sam. Vraća se da živi sa svojom majkom. Sada smo u vremenu kada je Karl Uve oženjen, piše i očekuje prvo dete. Brat ga zove da ga obavesti da je otac umro. Skoro cela druga polovina romana je suočavanje sa smrću u bakinoj kući, i raščišćavanje, vrlo detaljno opisano, nereda koji je mogao ostaviti čovek koji se potpuno izgubio u alkoholu sa staricom od osamdeset i pet godina, koja je uz to pila s njim. Roman je autobiografija, sa detaljima, plakanjem, gađenjem, razmišljanjem, estetskim doživljajem prirode, odnosima prema bratu od ranog detinjstva, treninzima. Studirao je istoriju slikarstva, pa ima niz njegovih doživljaja slikara, ukus, filozofska razmišljanja, ne mnogo originalna. Ono što nismo znali o Norveškoj u ovoj epopeji možemo saznati, od načina školovanja, hrane, ukusa, običaja, načina druženja, mode, muzike koju mladi slušaju, bavljenje sportom. Karl Uve je osetljiv čovek i to ne krije, detaljno govori o osvojim osećanjima. Roman je stekao popularnost i pronašao publiku širom sveta.

Ponekad sam pomišljao da bi se sva ta meka osećanja mogla odstraniti kao hrskavica oko tetiva u kolenu povređenog sportiste, kakvo bi to oslobođenje bilo. da nestane sentimentalnosti, saosećanja, empatije.

…

-    Kako vam je zapravo bilo? Za vreme rata, mislim?

-    Pa skoro isto kao obično, znaš. I Nemcu su bili fini ljudi, isto kao mi. Sprijateljili smo se s nekima od njih. Išli smo dole da ih posetimo posle rata.

-    U Nemačku?

-    Da, da. A kada su morali da odu četrdeset pete, pozvali su nas i rekli da možemo da pokupimo neke stvari koje su sakrili, ako hoćemo. Dali su nam najlepša pića. I radio.

Vesna Šejić