Keićiro Hirano – Neki čovek (roman)

Kakav bi to život mogao da stane spram takvog sveta?

…

Odjednom početi život kao neko sasvim drugi.

…

Život baš ne obiluje dobrim stvarima, pa uvek mislim kako su tri pobede četiri poraza dovoljne.

Keićiro Hirano je nagrađivan japanski pisac, njegovi romani su osnova za scenarija zapažanih filmova. U romanu „Neki čovek“ upoznajemo život japanskih stanovnika kakav do sada nije opisan, a ni filmovan. U osnovi fabule advokat Kido traga za pravom biografijom tragično preminulog čoveka. Dolazimo do situacije da nije samo na svoju ruku uzeo tuđe ime već je taj njegov identitet svaki put i zakonski bio potvrđen u porodičnom registru. Iz različitih ne uvek kriminalnih razloga ljudi se dovijaju kako da uzmu i promene identitet. U traganju za biografijom tragično preminulog čoveka, advokat prolazi kroz različite slojeve društva. Sa jedne strane imamo vrlo osetljive ljude sa puno savesti i uviđavnosti prema bližnjima, jedan od njih je i sam advokat. Drugi deo junaka su sebični, potcenjivački se odnose prema svetu, ili su okrenuti kriminalu. Zanimljiv kolorit. Kido je treća generacija doseljenih Koreanaca. To mu život čini komplikovanijim, jer svaka nevolja kao zemljotres, cunami navodi ljude da se surovo obračunavaju sa doseljenicima. Tako tretiraju i doseljene Kineza. Mada nema stvarnih razloga, brine za porodicu, trogodišnjeg sina. Nalazimo se i na dve umetničke izložbe. Jedna je zbir radova neafirmisanih umetnika i posebno istaknut rad je postavka stola i stolice u nesrazmeru prema uobičajenim dimenzijama i tako gledaoci gledaju svet iz perspektive trogodišnjaka kome je sve preveliko. Druga izložba su radovi ljudi osuđenih na smrtnu kaznu. Sa dosta detalja i motivacije nam je dat umetnički i stvarnosni doživljaj advokata. Sve je to povezano fabulom: druga izložba će  navesti na otkrivanje tajne porekla čoveka za čijom prošlosti traga. Tema je i problem opstanka porodice u savremenom svetu i briga o detetu čije odrastanje bi trebalo da bude u podsticajnoj okolini. Koliko god je Frojd prisutan sa podsvesnim i kompleksima odrastanja što objašnjava tragiku odrastanje zlostavljanog deteta. U ovom romanu su te teorije prilagođene različitoj kulturi Japana. Pitanje smrtne kazne je zaoštreno time da društvo nije ništa uradilo da zaštiti čoveka, a kada on postane devijantan, pribegava smrtnoj kazni. Ko je tu kriv? Putovanja i trenuci mira su potkrepljeni svedenim opisima prirode koja nas podseća na japansko slikarstvo. I pored svih tih ozbilno postavljenih dilema, kontenplativnih usporenja delo je za čitanje uzbudljivo.

Nezavisno od kapitalizma ili potrošačkog društva, nije li umetnost, u stvari, u svojoj biti reklama?

…

Tišina tih poslednjih dana pred kraj godine kao da je melanholiji neopozivo dodavala težinu čitave godine.

Vesna Šejić