Knjiga pesama: konfucijanski poetski kanon

Oj, Nebo, Ti, visine neznane,

Kad će da nam stradanje prestane.

…

Al mnogo je podlih zvaničnika,

Zbog kojih sam izmučenog lika.

Knjiga pesama, Konfucijanski poetski kanon, je zbir pesama Kine od XI do VII veka pre Hrusta koju je preveo i predgovorom, komentarima i propratnim naučnim delovima sredio Igor Radev. To je značajan rad i prilika da upoznamo nama daleku i nedovoljno poznatu kulturu. Poezija prati istorijski razvoj carstva, njegovo prostorno širenje, preseljavanje dvora od zapada ka istoku. Može se pratiti istorija, dvorske spletke, ode i pogrde vladaru, koje su u stihu izražavali moćnici, slepi pesnici, i možda narod. Pesme su pevane uz igru, danas je izgubljena ta muzika kao i koreografija.  Zbirke ima 305 pesama za vreme vladavine dinastije Džou. Opisane su posete vladara narodu i slavlja, sa opisima jela, pića i pevanja, pa junačkog nadmetanja. Verovali su u Boga i duhove. Opevane su svadba, zidanje novog dvorca, polasci u ratni pohod, a uz  prinošenja žrtava mrtvima u hrani i slavlju. Išlo se pobedonosno u rat, i jadalo se u pesmama zbog gladnog potucanja po kamenim planinama, u kiši i snegu. Ljutilo se na vladara kada ih vodi u osvajanja, a kućna čeljad i prag se ostavlja neodbranjen. Izbeglice pevaju o svom bolu. Vladar je opominjan da je sklon zabavi, lovu, drži ulizice i spletkare na dvoru, a narod zaboravlja i blagostanje u kome se živelo prestaje. Slavi se majka kada rodi prestolonaslednika. Ruga se zloj ženi koja utiče na vladara. Opevane su u ciklusima dvorske porodične spletke: kada vladar osvoji svoju snahu, a sina pošalje na more da se utopi. Sa njim pođe i njegov brat da ga brani i onda majka peva pesmu nade da će joj se oni vratiti. Neki drugi vladar živi u incestnom grehu sa sestrom, uda je za drugog. Kada je poseti ona ga opet opčini. Muž to pokušava da spreči, pa ga ubiju. Šekspirovski zapleti.

Običan narod, kao u našoj narodnoj pesmi u poljskim radovima govori o ljubavnoj čežnji. Opisan je tok života seljaka kroz celu godinu; šta seje, žanje, šta jede, kako zida svoju kuću. Žena pati što joj je muž u daljini, moli se za njegov povratak. Kada muž zaboravi ljubav i dovede drugu u kuću, žena se vraća u očinski dom potucajući se po šumama, jedući lišće i korove. Udaju je za stara, a ona voli mladog momka. Bere pelin, da začini jelo, ali i iz neke simbolike koja je nama nepoznata. Ima ponavljanja situacija, neobično izabranih reči da bi se sledila rima i ritam, ali je prilika da upoznamo složeni i nama egzotičan svet. Zbirku je prvo sredio Konfucije kao stožer nacionalne misli. Onda je bila zabranjena po cenu života. Na kraju je Mao izvršio redakciju Knjige pesama sa istorijskim i ostalim komentarima koje je Igor Radev koristio.

Niče na jugu drvo stasito,

Za mene ipak bi sasvim zabito,

Kraj reke Han djeva mila šeta,

Al meni je kao na kraj sveta, kakva tuga!

…

Nek mi dadu čak kaznu robije,

Srce će mi njega da odbije!

…

Znam ja da me ne želiš sad,

Kad-tad ćeš i ti okusiti jad.

…

Padnu bistre te kapljice rose,

Koje će sve do zore ostati;

Nek se vinom noćas svi orose,

Niko ne sem da se trezan vrati.

…

Počuj nas, ratni ministre!

Zar si ti sa uma sišao!?

Šalješ nas daleko međ divljake hitre,

A dom majčin bez hrane ostao.

…

Puno srce briga i žalosti,

Kao u čvor stegnuto je njima;

Vlada države u današnjosti

Batrga se sva u porocima.

…

Srditi vetar žestoko duva

A svet je pun gramzivih protuva.

Vesna Šejić