Konji neukrotivi
Владимир Высоцкий (Vladimir Vysotsky) - Кони привередливые - 1972
Na litici, iznad ponora, po samoj ivici
Ja svoje konje teram šibom vičući
Daha mi fali, pa vetar pijem, maglu gutam,
Pogibeljan zanos nosi – propadam, propadam!
Usporite, konji moji, usporite!
Bolni bič ne slušajte!
Ali došli si mi konji neukrotivi,
Ni da doživim, ni da pesmu završim!
Konje ću napojiti,
Pesmu ću dopevati -
Samo još malo stići
Postojati na ivici!
Poginuću, vidim kako pahulju uragan sa dlana odvoji,
I sanke u galopu vući će me snegom ujutru.
Vi tada polako paradnim korakom, konji moji!
Ne tražim mnogo, samo produžite put za večnu kuću!
Usporite, konji moji, usporite!
Ni štap ni bič ne slušajte!
Ali došli si mi konji neukrotivi,
Ni da doživim, ni da pesmu završim!
Konje ću napojiti,
Pesmu ću dopevati -
Samo još malo stići
Postojati na ivici!
Uspeli smo – ne kasni se u goste kod Boga.
Pa što je onda pesma anđela tako stroga?
Ili se konjsko zvono glasno davi u suzama,
Ili ja vičem na konje da sanke uspore stazama?
Кони привередливые je pesma Vladimira Visockog napisana 1972. godine za film Земля Санникова u kome se nije našla.
Autor slike: Zoran Mujbegović
Autor prepeva: Rastko Šejić
