Kopile (The Snapper, 1993.)
Majka: Pita (otac) hoćeš li da abortiraš. / Ćerka: Ne! Ni slučajno neću da abortiram! / Otac: U pravu si. I nećeš da nam kažeš ko je? / Ćerka: Ne! Žao mi je. / Otac: Onda nema više šta da se kaže. Očigledno je odlučila. / Čoveku je potrebno pivo posle svega ovoga.
Kako to izgleda kad Stiven Frirs, polu anglikanac, polu jevrejin, odluči da režira film o irskim katolicima? Pa…dramatično i urnebesno u isto vreme. Nakon što je “Opasnim vezama” omogućio ljudima sa kojima je radio sedam nominacija i tri osvojena Oskara, Frirs režira nekoliko manjih i televizijskih filmova. Za BBC-ijevu seriju “Screen Two” režira dva filma a jedan od njih je “Kopile” po romanu i scenariju irskog pisca Rodija Dojla (Roddy Doyle). Sva tri romana iz Dojlove “Baritaunske trilogije” govore o dogodovštinama Dablinske radničke porodice Karli - Rabit i sva tri su prenesena na filmsko platno i na pozorišnu scenu.
Priča je jednostavna. Brojna irska porodica, otac, majka, šestoro dece, a o psu da i ne govorimo, stan sa jednim kupatilom oko koga se svi otimaju, zajedničko gledanje televizije u dnevnoj sobi... Najstarija ćerka (20) saopštava roditeljima da je u drugom stanju, ali sa kim, to ne želi da kaže. Kod nas bi to rekli “Desi se u devojke dete". Porodična tragedija, osramoćena porodica ili još jedan razlog za veselje? Od svega toga po malo, najviše ovo poslednje.
Izvanredni Kolm Mini (znamo ga iz Paskaljevićevog “Kako je Hari postao drvo”) u raskoraku između oca porodice koji bezuspešno pokušava da bude strog i nežnog budućeg dede. Rut MekKejb kao majka koja iz senke nosi celu kuću i odlična Tina Keleger kao ćerka koja je ostala u drugom stanju, ali joj to ne smeta da se i dalje zabavlja sa svojim drugaricama i pije pivo u lokalnom pabu. Ona je odlučila da rodi dete, svoje dete i u tome je ništa ne može pokolebati. Može komšiluk da je olajava koliko hoće, mogu oca da zezaju u pabu, mogu da pretpostavljaju ko je decopravitelj, sve može, ali porodičnu slogu i ljubav, e to ne mogu da upropaste. Irski humor koji i mi možemo da razumemo.
I naravno, srećan kraj... Deda, baba, ujaci i tetke…
Sigurno ste čuli pričicu o profesoru filozofije koji puni staklenu posudu krupnim kamenjem i objašnjava studentima da su to velike i značajne stvar u životu, porodica, deca, posao... Zatim dodaje sitnije kamenje koje se rasipa između tog krupnog i objašnjava da su to razne sporedne ali važne stvari u životu. Na kraju sipa i pesak koji ispunjava sve međuprostore i objašnjava da su to sitnice ali da su i one važne pošto ispunjavaju praznine u životu.Onda priđe jedan od studenata, otvori konzervu piva, sipa je u posudu i kaže: “Ma koliko vam život bio ispunjen, uvek ima mesta za jednu konzervu piva”.
Nije slučajno da nas i Irce mnogo toga spaja.
Časlav Petrović
Evo i malo muzike. Prvi zvuci uvodne pesme nas uvode u veselu Irsku. Lick the tins, londonski keltski folk rok bend (nešto kao naši Ortodoksni kelti…) izvodi savršenu obradu pesme Elvisa Prislija “Ne mogu a da se ne zaljubim u tebe”. Vesela irska frulica najavljuje atmosferu celog filma. Uvodna i odjavna pesma:
