Lana Bastašić -- Uhvati zeca (roman)

Bilo je to nalik na onu vrstu olakšanja koje junakinja u horor filmu osjeća kada misli da je na sigurnom, iako je gledalac pametniji.

…

Naša zemlja nepomirenih granica zapravo je bezgranična. Džabe smo se svađali, proganjali i ubijali: mi nikada nismo ni bili u njoj, ona je ta koja se uvukla u nas poput fantomskog svraba. Krvari nam koža usled uzaludnog grebanja.

Mesta radnje romana su Banjaluka, Dablin, Mostar, Beč. Sama spisateljka Lana Bastašić živi u Barseloni. Za roman Uhvati zeca je bila nominovana za Ninovu nagradu 2018, a dobila je Nagradu EU za književnost 2000. godine. Ako se prođe kroz ogledalo kao Alisa, nije moguće da se sporazumeju i na isti način pamte događaje na različitim stranama. Uvek si u Bosni - kaže Lejla koja se od deset godina morala zvati Lela jer je odrasla u srpskom kraju Banja Luke. Neće se nikada znati ko je trovao pse, a ko ubijao muslimanske dečake. Lejla i Sara, koja nam priča, su odrastale zajedno i najbolje su drugarice od prvog razreda. Zajedno su i strudirale književnost. U romanu Sara pokušava da rekonstruiše šta ih je razdvojilo, a saznajemo da je njen otac šef policije, majka debela službenica, da ih prezire jer su nacionalno ostrašćeni. Lejlin otac je bio čuveni pevač starogradskih pesama i rano umro, brat je od dvanaest godina nestao. Jedva preživljavaju i ona je komplikovana i ponekada osvetnički zla. Drugačije su situacije u porodici, ne gledaju ih na isti način. Ko je od naroda iz verskih opredelenja, ličnih razloga, istorijskog pamćenja, spremnosti na zlo sa koje strane ogledala nije odlučujuće, nikada se neće potpuno razumeti. U romanu se odraz rata može prepoznati iz složenosti njihovih odnosa. Sara će pisati poeziju, pripovetke, otići u Irsku, prevoditi, živeti sa programerom, imati svoje drvo kivija, neće doći na sahranu oca, ni javljati se majci. Lejla će biti kelnerica u Mostaru i živeti sa istetoviranim snagatorom koji joj je ostavljao modrice na telu. Sada kada je pozvana da dođe iz Dablina i pomogne, imali su već trideset godina i pokušali da se razumeju što im neće poći za rukom. Lejla je zavodnica, već odavno, i spremna da se bavi muškarcima i od njih zarađuje pare. To je konačni njihov razlaz. Ukradeni zec je otrovan. Direr je naslikao zeca tako verno da je pitanje da li ga je ubio da mu koristi kao model ili ga negde skicirao pa posle završio crtež. Ali ne, pomislila sam, to nije poenta. Nije važno u kakvom je prostoru bio neki zec iz 1502. godine. Prostor je bio u njemu, u tom zecu preda mnom, zauvijek. Samo naslikani zečevi imaju jedno zauvijek. Oni živi, od krvi i mesa, ne stoje mirno u mjestu. Posebnost knjige je zaobilazna priča o zlu rata kao i vešto oslikana psihološka složenost junakinja.

Naš grad je bio suviše mali. Tamo se ljudi nisu mogli izgubiti. Samo su nestajali.

…

U Bosni cilja nema, sve su ceste naizgled jednako učmale i besmislene, vode ukrug čak i kad ti se čini da napreduješ.

…

-            Stvari nisu toliko jednostavne, Saro, neki ljudi su prosto…

-            Prosto šta? Pedofili?

-            Usamljeni. Neki ljudi su usamljeni.

...

Tada sam shvatila zašto ne volim manifakturne pejsaže: zato što čine da svoju ljudskost osjećam kao grešku, kao duboko lični propust.

Vasna Šejić