Leonid Dobičin - Priče

- Život bez umetnosti je divljaštvo – citirao je radnički novinar Petrov. O vratu mu je visio zeleni šal.

…

Sud osuđuje zaverenike na najtežu kaznu i zalaže se da ona bude zamenjena strogom izolacijom: Sovjetska vlast se ne sveti.

Leonid Dobičin (1894-1956) je napisao dve zbirke pripovedaka i one se nalaze u ovoj knjizi. Nije naišao na razumevanje kritike, kolega, a ni publike i sa jednog skupa se demonstrativno udaljio i rekao da ide u nepoznate krajeve. Smatralo se da se ubio, ali njegove posmrtne ostatke nikad nisu našli što je kasnije piscima bilo prilika da ispredaju neočekivane zaplete. U prvoj zbirci Susret sa Lizom nalazimo devet pripovedaka koje nemaju fabulu, svaka je određena jednim književnim junakom i svi oni čine jedinstveni svet: obučeni su neobično, neko nosi starinska odela, otrcani šeširić, pripovedaju o Veneciji i putovanjima, piju čaj, spletkare, zaljubljuju se, službenici su, dobijaju prehrambene sindikalne pakete, neko ribu, neko puter, već šta kome igrom slučaja dopadne. To je svet posle revolucije, majke idu u crkvu i žale za prošlim slavljima, piju čaj i jedu slatko od jagoda, a sinovi se učlanjuju u partiju. Deca pevaju revolucionarne pesme, iz biblioteke se uzimaju knjige koje su podobne, ali i Tarzan. Zamamna lepotica sa svinjskim očima i cvetom u kosi mami uzdahe sa svoga prozora, a udvarač joj na balalajci peva: Ako hoćeš poso ti, / U sindikat moraš stupiti. ili Pare ima ko, / Sunča se u bašti./ Ko je bos i go,/ Letuje u mašti. Čeka se povratak na staro, ali se živi, čini se, veselo i svi su pomalo smešni. Slavi se Jesenjin, napada Trocki, ali bez znanja o kome se to govori i čemu kliče. Portreti su pripovetke sa događajima, menja se donekle stil. Tu je i novela Šurkina rodbina od osamdeset strana tolstojevski pripovedana da bi na kraju sve krenulo u sunovrat i tragedije junaka naglo nabrajane. Tu je tek u glavama junaka opšta zbrka: ide se u neke ratove, vraća se posle osam godina, vlada nered, vozovima dovoze mrtvace, vladaju bolesti, gladuje se, menjaju se društveni odnosi, popisuje se stanovništvo, dečaci postaju lopovi. Kada je nastupila Glasnost, Leonid Dobičin je pronašao svoje čitaoce. Literarna pravda je zadovoljena.

Komšinice su prostrle ćebad i sedele u dvorištu. Ljuljale su malu decu, pevušile i kuhinjskim nožem tražile jedna drugoj vaške na glavi.

…

Bacajući nežne poglede, inženjer Adolf Adofovič čitao je referat: Lenjin i stručnjaci.

…

Nikiška je nacrtao sliku Lenjin, prelepa je – govorila je Plušljčica i plakala nad renom.

…

A kod vas sve neke strahote: čitala sam u novinama da je nedavno od gladi otekao jedan profesor i da je umrla spisateljica.

…

Ponosni inženjeri s jarećom bradicom i s kapom na kojoj se ističe značka šetali su gradom. Seljeznova im se sklanjala s puta i, pošto bi zastala, gledala ih je: njene plata je iznosila četrdeset rubalja, a njihova, kako se priča, celih šeststo.

…

Vi ste nenarodni element, ali dopadate mi se.

…

Najsmrtonosniji gas je – nabrao je obrve predavač – zaboravio sam kako se zove, počinje na hv… – Olovke su škripale.

…

Na čistki je bila gužva. Predsednik je bio šaljiv, i gledaoci su se valjali od smeha.

Vesna Šejić