Li Čajld - Mračno prošlo vreme (roman)

-    Ne dozvolite da vam ego utiče na rasuđivanje.

-    Upravo ste popljuvali svakog generala u istoriji zemlje.

…

Svi smo mi u srodstvu ukoliko se vratimo dovoljno daleko.

Li Čajld je pisac trilera, poznat, uspešan, neki romani su mu bili povod za snimanje filmova u Holivudu. Glavni junak u nizu njegovih romana je Džek Ričer, vojni policajac visokog ranga, u penziji, na putovanju po zemlji gde kreće bez mobilnog i automobila, auto-stopom. Snažan, krupan, spreman i vešt da se fizički razračuna sa više neprijatelja. Ne izvlači deblji kraj, a na strani je slabijeg i pravde. Stiže slučajno u Lakoniju, grad u kome mu je živeo deda i rodio se otac, bar tako je on obavešten. Na kraju saznaje da ništa nije tako kako je mislio. Slučajno nailazi na tragove porekla svojih predaka, a to traganje će ga dovesti do niza neprijatelja, ali i dragih poznanika. Morao je da pretuče nekoliko ljudi, da ubije četvoricu, da razotkrije poslovnu malverzaciju. Paralelno sa njegovim kretanjem idu nevolje dvoje mladih koji su došli iz Kanade, na putu za Floridu gde se nadaju uspehu i sreći. On će ih spasiti, iako će i oni pokazati spremnost da se odbrane. Biće slučajne žrtve šest mladih bogataša koji su platili torbama novca da mogu da sa punom opremom noću progone to dvoje i gađaju ih lukom sa strelom, vozeći motor kroz šumu. Zanimljivost Džeka Ričera je brzina odluke i iskustvo koje mu omogućava da tačno predvidi situacije i detektivski prati razvoj događanja. Dijalozi koje on vodi su brzi i duhoviti, nije slučajno to mogao biti predložak za snimanje. Roman nam pruža sve što želimo od takve literature: uzbudljive akcije, očekivani i neočekivani zaplet, snažnog, sveznajućeg junaka koji se ničega ne boji i skoro nikada se ne ponavlja.

Legenda kaže da najbrže ruke u boksu mogu da se kreću brzinom od pedeset kilometara na sat, mnogo brže od Ričerovih, koji je bio zadovoljan sa trideset, ali čak i tom sporijom brzinom, njegova pesnica prešla je metar vazduha ispred u jednoj desetinki. Bukvalno trenutno. Pogodila je mladića u lice, a Ričer ju je vratio jednako brzo, kao hitri paradni pokret, i ostao da stoji uspravno i opušteno, kao da se ništa nije dogodilo – da si trepnuo propustio bi.

…

Udario je najbližeg tipa. Dobrim udarcem u stomak. Od toga se lik presamitio, nabio lice u kolena, pa ga je Ričer udario još jednom – spustio je lakat snažno na njegov zatiljak, zakucavši ga licem u travu. Kraj igre za njega, pa je Ričer koraknuo ulevo i uzeo sledećeg tipa na nišan. Bez odlaganja. Ništa se ne postiže stojeći okolo i hvatajući zjala. Bolje je da ih sve poslaže i obori.

…

-    Da li vam se dopao?, pitao je Ričer.

-    Je li bitno?

-    Voleo bih da čujem vaše lično mišljenje.

-    Zašto bih ga imao?

-    Čuli ste ga kako govori. Stekli ste utisak o čoveku.

-    Prenosim vam poruku. Toliko sam obećao. Ne tražite od mene urednički komentar. Ne tiče me se.

...

Klinac je bio najgori siledžija. Zamerio bi mu se svako ko je imao jednu moždanu ćeliju više od njega. Što je bilo mnogo ljudi.

Vesna Šejić