Lorenco Marone - Običan momak (roman)

Tada to nisam mogao da znam, ali kasnije sam shvatio da sve ono izuzetno, ono što zauvek ostaje u tvom životu, često stiže na prstima i iznenada, bez halabuke i posebne namere.

…

Sloboda je precenjena, važni su ljudi…i ništa više. Veruj mi.

…

Prijatelj ti je kao kišobran kad počne kiša, nigde ga nema.

…

Ono što nas čini ljudima, a samim tim i posebnim upravo su naše slabosti, naše mane.

Lorenco Marone (1974) je italijanski popularni pisac koji piše o životu uz Đankrala Sijanija, mladog novinara iz Napulja, koji je pisao o Kamori a ubili su ga sa dvadeset i šest godina. Na zidu zgrade gde je živeo je veliki mural kao opomena građanima o hrabrom čoveku, i ovaj roman. U toj zgradi se nalazi dečak Mimi sa bakom, dedom, mamom, tatom domarom, sestrom šest godina starijom. Dečak u toku romana puni dvanaest godina, nosi naočare, ima duge noge i ruke, nespretan je, mršav, raste, često usamljen, ismevan, radoznao, sve pamti, čita bez prestanka, za sve biljke i životinje ima u glavi latinske nazive. Govori kićeno kao srednjevokovni plemić. Njegov drug Sasa je sused, vršnjak, potpuno se razlikuju, ali Sasa mu je zaštitnik. On je normalan za drugare, nije dobar đak, voli fudbal, skupa kola. Kada su se sticajem okolosti u leto razišli: Mnogo mi nedostaje moj drug. Nedostajala mi je izvesnost njegovog prisustva, obešenjački osmeh, njegova sposobnost da odagna svaki problem jednim sleganjem ramena. Ah, šta bih dao da sam takav, da mi je dovoljno da frknem kad god me život povredi. Mimi obožava Spajdermena i želi da ima neočekivane moći. U životu želi da postane kosmonaut, lekar, da izleči dedu koji umire. I na kraju tražeći idealnog heroja osvoji prijateljstvo Đankarla i pravo da sa njim ponekada razgovara. On ga jedini razume i navodi ga da piše roman. Otac nije išao u školu, nije pročitao ni jednu knjigu, ali ga kao i cela porodica prihvata takvog kakav jeste i hrabri. Roman je dirljiv, opisuje se i prva ljubav i patnje. Na petom spratu je stan koji otac čuva i zaliva cveće sa velikom bibliotekom, kornjačom, mesto za maštanje i samoću kao i priliku da bude drugar Violi koju bi nekako da osvoji. Razgovori koji sa njim vode deda i baka su smešni životni saveti dede o ženama: Mimi, slušaj me šta ti kažem, sutra kad se oženiš, pa žena počne da ti luduje, ti ništa ne govori, nemoj da joj odgovaraš. Izađi iz kuće pa zapali jednu na miru. Besna žena ti je kao olujno more. Čitaoci vole srećan kraj, epilog, tako i pisac stiče popularnost. Posle potresnog gledanja ubijanja Đankrala prestaje detinjstvo. Mimi se okreće učenju, ostaje ćutljiv, gubi prijateljstvo jer razlika postaje sve veća. Devojčica se odseli. Ali, tu je niz srećnih susreta, staru simpatiju susreće sada uspešan student i naš junak se miri sa činjenicom da je Običan momak. Za radoznale i uporne, pa lepe - društvene razlike je moguće prevazići, i to čitaoce može da ohrabri.

-            Zašto sekiraš majku?- upitala me je baka koja je sa naporom sela za kuhinjski sto.

-            Zato što hoču da mislim svojom glavom – odvratio sam, pa joj okrenuo leđa i sklonio se u spavaću sobu.

…

Tada to nisam prozreo, ali mislim da me nije poveo sa sobom kako bih mu pomogao, već kako bi mi pokazao šta sve zna o pecanju. Uprkos godinama, mislim da se osećao inferiornim u poređenju sa mnom: nikakve škole nije završio, nijednu knjigu nije pročitao, čak ni filmove nije naročito voleo, ništa nije znao o mom svetu i tome šta se meni sviđa, te je na svoj načino pokušao da se zbliži sa svojim čudnjikavim sinom, obrazovanim i radoznalim, da me pridobije za sebe.

Vesna Šejić