Lorenco Marone - Sitnice koje život znače (roman)

Ako bih morao nešto da kažem samo kad bih bio siguran da će me neko saslušati, do kraja života ne bih progovorio.

Sitnice koje život znače je roman društvene podobnosti i političke korektnosti jer glavni junak Čezare Anuncijeto ima sedamdeset i sedam godina i udovac je već pet godina. Njegov sin je homoseksualac; uspešan vlasnik galerije u skupom stanu i partnerom umetnikom koji gradi karijeru. Kćerka je advokat, posvećena poslu i on misli nesrećna, utegnuta u sive kostime, uspešna u karijeri. Prvi susedi su mu lepa mlada žena, ali zlostavljana od svog partnera. Mačkarka je usamljena vršnjakinja posvećena mačkama u svom smrdljivom stanu. Sprat ispod njega je decenijski prijatelj od osamdeset godina, upola nepokretan. Zajedno se smeju od kad se poznaju. To bi moglo biti otužno da Čezare nije ciničan, samokritičan, duhovit. Bio je četrdeset godina računovođa, a sada se predstavlja, ako sa nekim mora da govori, kao čovek slobodne karijere zato što voli sa taksistima, i ljudima koje mora da impresionira, da se predstavlja kao neko važan. Tako uspeva da zadivi svoga unuka, dobije besplatnu vožnju; da nasmeje svoju poznanicu prostitutku koja se tim poslom bavi četrdeset godina i dobro im je zajedno, kad sklone ogledalo. Nezadovoljan je svojim proteklim životom, svojom decom, nedostatkom bliskosti sa njima, iako je sam kriv. Onda se dešava preobražaj. Počinje da brine za druge, postaje ljubazan. Daje oveštale izjave, opšte poznate istine koje spadaju u literaturu samopomoći. Takve misli obeležavaju neki čitaoci, mogu da ih skeniraju u svoj mobilni i šalju poznanica u prigodnim situacijama. ( Čovek čak i do majke može da se udalji ako dugo ne žive zajedno... Tačno je da se deca u izvesnim godinama izmire sa roditeljima. To se dogodi kad shvate da je teže gutati bes nego staviti tačku na sukobe. ) Lorenco Marone je napuljski pisac i ovo je urbani roman sa bojama grada, zvukovima života u zgradama gde se sve čuje, lakog sna.

Ne mrzim ja ljude, samo sam previše obuzet sobom da bih se brinuo o drugima.

...

Katarina i ja smo nehotice podelili decu i kućne obaveze. Ona se brinula o Danteu, ja o Zvevi. On je postao homoseksualac, ona sebična i neurotična.

...

Tu je i Napulj, najtvrdokorniji od svih čvorova. Nevolja je u tome što sam odlučio da se rodim u najgorem gradu na svetu, gde ni komšije ne možeš da izbegneš; sve i da uspeš da ih zaobiđeš, oni će ti jednog dana pokucati na vrata. Zato sam razvio tehnike preživljavanja koje mi pomažu da brižljivo negujem svoju sociopatiju. Napolitanci jednostavno ne mogu ćutke i mirno da stoje u redu i gledaju svoja posla, već po svaku cenu moraju da se prilepe za onog ispred sebe i zapodenu neku nesuvislu priču. Bilo da je u pitanju pošta ili banka, samoposluga ili bioskop, redovi u Napulju su kao klubovi za druženje i prikupljanje besplatnih pikanterija iz tuđeg života.

...

Nema ništa gore od druželjubivih ljudi. Šta je to toliko zabavno u ćaskanju s neznancima koje možda više nikada nećeš videti? Ionako smo svi isti, manje-više; nadvoje-natroje sklepani, letimo tamo-amo ko muve bez glave.

Vesna Šejić