Luiđi Pirandelo - Jedan, nijedan i sto hiljada (roman)

Sada sam osećao da ne mogu da se uskladim ni sa samim sobom, a kamoli sa nekim drugim.

U životopisima svetaca stoji da su se odrekli svog svoga bogatstva i tako spasili dušu, u utopističkoj, anarhističkoj literaturi se takođe očekuje da je sramno biti bogat, kada su drugi oko tebe u bedi i ti ih izrabljuješ, a to bi takođe trebalo da navede na lišavanje tih prednosti u ime opšteg dobra i pravde u svetu. Luiđi Pirandelo u romanu Jedan, nijedan i sto hiljada proverava takvu mogućnost. Moskarda glavni junak ovog dela iz zajedljive tvrdnje svoje žene saznaje da mu je nos malo kriv, jedno uvo malo drugačije, a i noge mu nisu idealne. Počinje da se zagleda u ogledalima i tuđim pogledima i dolazi do sumnji da to i nije tako strašno da ti sebe ne vidiš, ali tvoja ličnost se umnožava zavisno od toga kako drugi o tebi misle i koliko je tih drugih. To postaje opsesija i vodi do psihoze. Naslednik je oca koji je bio uspešan, bogat bankar, ali rano ostavši bez majka odrastao je po internatima. Probao je da studira i kako nije našao područje za koje će se vezati, otac ga oženi mladog. Nikada se nije uveo u posao banke i jedino što radi je da ponekada potpisuje račune. Opsesija ga dovodi do ideje da mora da usredotoči svoju ličnost i rešava da se liši sve imovine. Svet ga proglašavaju ludim, a u želji da situacija ostane kao i pre, svima sem njemu je to odgovaralo. Taština i crkva razrešavaju dramu.

Pirandelo je prevashodno dramski pisac, imao je i svoju pozorišnu trupu, načinio je promenu u evropskoj drami, tako je i ovaj roman napisan sa izraženom dramskom strukturom, uzbudljivo je i može da zastraši sve što se dešava junaku. Dobitnik je Nobelove nagrade 1934. godine.

Zar je to baš moj odraz koji sam video na tren? Jesam li ja stvarno taj, spolja, kada živim a ne razmišljam o sebi? Dakle, za druge sam ja taj tuđinac koga sam iznenada spazio u ogledalu: taj i takav, a ne ja ovakav kakav sam znan samom sebi, taj neko koga ni ja sam isprva, kad sam ga spazio, nisam prepoznao,. Tuđinac koga mogu da vide i upoznaju samo drugi, a ja ne.

…

I bilo bi tako, da očev osmeh, skriven gustom, riđom bradom od koje su mu obrazi kao bezbojni, da taj osmeh skriven velikim brkovima, na sredini malo požutelim, nije bio potuljen, nalik na bezglasno i hladno cerekanje iz potaje. A ja to nikada nisam primetio. I ta nežnost prema meni, koja mu je izbijala iz očiju, dok se krišom mučki cerio, sada mi se čini užasnom i zlobnom. I eto, tim svojim staklastim pogledom netremice je piljio u mene da bi me opčinio, da ne mislim na to od čega je sazdana ta njegova nežnost prema meni, jer je to užasno.

…

Živo mesto u meni, koje se osetilo povređenim kada je moja žena počela da se smeje pošto je čula da govorim kako više neću da me u Rikjeriju smatraju zelenašom.

No da sam otišao da kažem svojim ortacima u banci, samo bih im pružio još jedan dokaz o svom ludilu.

…

Grad je daleko. Ali ponekad u smiraj dana dopire zvuk zvona. No sada zvona više ne čujem u sebi, nego spolja, kako zvone za sebe, jer možda trepte od radosti u svojoj brujećoj šupljlini, na lepom plavetnilu obasjanom toplim  suncem, sred cvrkuta  lastavica…Misliti na smrt, moliti. Ipak postoji neko ko još ima tu potrebu, a zvona se pretvaraju u njegov glas. Ja više tu potrebu nemam, jer ja svakog trenutka umirem i ponovo se rađam  nov i bez uspomena – živ i čitav, ne više u sebi, nego napolju u svakoj stvari.

Vesna Šejić