Luiđi Pirandelo - Pripovetke za godinu dana (pripovetke)

Vreme je stari lisac, dragi moj, obmane te dok trepneš.

„Pripovetke za godinu dana“ je prvi tom pripovedaka, od tri objavljena, podeljena na dva dela Crveni šal i Goli život. Luiđi Pirandelo je u prvom delu pisao o socijalnim dramama, sirotim seljacima Sicilije, lihvarima, ljudskim naravima i sukobima koje one izazivaju, specifičnom mentalitetu. Pohlepni sveštenici imaju rodbinu sa mnogo dece, neki joj pomažu, a neki je skroz zaboravljaju, ali se svi bave zelenašenjem i licemernim propovedima o poštenju. Pripovetke nas prisećaju na Bokačov Dekameron po temama i Čehovljeve pripovetke po zapletima i veštini da se opiše unutarnji bol i osobenjaštvo likova. Brakovi se sklapaju iz materijalnih razloga i porodičnih obaveza i to dovodi do bolnih ili komičnih odnosa. Suze teku potocima, ali to ne spašava od zacrtane sudbine junakinje. Materijalne okolnosti dovode do mešanja građanskog i seoskog ponašanja i života, pa je i to uzrok zapleta. To bi bilo to u prvom delu zbirke. U „Golom životu“ se nalazimo u severnoj Italiji, tu smo u gradu, ponekada i u Rimu i problematika je unekoliko drugačija. Opet su bračni odnosi česta tema, ali sada je manje socijalnih razloga. Zavođenje i neuspeh ženskih likova da zavedu bivaju predmet ironično šaljivog odnosa pisca. U jednoj pripoveci se čovek na nagovor majke oženi jer je devojka na samrti. Zlo počinje kad ona neočekivano ozdravi i počinje da mu zagorčava život svoji prezrivim stavom. Navede ga čak na dvoboj i na kraju ga ostavi srećnim kada pobegne sa drugim. Ironični zapleti plene pažnju. Ponekada nas Pirandelo preciznošću ambijenta, sitnim detaljima, materijalnim motivima podseti na Balzaka i njegov analitički i nepristrasan odnos prema svima junacima podjednako. Zbirka je sastavljena od kratkih pripovedaka, ali i dužih novela sa više poglavlja. Starisnski i zabavno. Odmara od neprecizne i ponekada tematski neodređene moderne proze.

On se, međutim, sav posvetio latinskom, sa tihom strašću, zadovoljavajući se time što se nekoliko puta tokom čitanja obeznanio od uživanja; dok je onaj drugi, ujak sveštenik, imao običaj da skoči sa stolice, u svojim nastupima divljenja, sav crven u licu, a vene na čelu bi mu tako nabrekle da se činilo da će prsnuti, i počeo bi da čita gromkim glasom i na kraju bi briznuo u plač, zavrljačivši knjigu na zemlji ili u zblanuto lice don Filipa.

…

I eto, vi sad kažete: Meola je ukrao; Meola se obogatio; Meola će sutra po svemu sudeći početi da se bavi zelenaštvom. Da. Ali setite se, draga gospodo, setite se  da je od one tri vaspitanice, ne jedna od dve lepe, već ona treća, ona neugledna rahitična i krmeljiva astmatičarka, zapala Maku Meoli da je otme, dok su ga, međutim, strasno volele takođe i druge dve! Monsinjer Partana je, zapravo – kako bi privoleo Meola da se oženi s otetom nećakom – morao sav onaj prihod da preobrati u nećakin miraz.

…

• Vi verujete da postoje samo dva rod, ženski i muški?
• A, ne, gospodine.
• Udata žena je poseban rod; kao što je muž poseban rod.
• A, kad smo već kod rodova, žena, s brakom, uvek dobija. Napreduje! Odnosno, preuzima od muškog roda onoliko koliko muškarac time neminovno gubi. A gubi mnogo, verujte mi.

…

Činilo se da nema ni kapi krvi u venama, toliko je bio bled; i da su mu obrazi i brada buđavi, zbog sivkastih i retkih dlačica koje su izigravale bradu. Bio je zrikav, imao je svetle oči blizu velikog izraženog nosa; sedeo je povijen, pognute glave, kao pritisnut nekim nepodnošljivim teretom, mršave, prozračne ruke oslonjene na štap.

Kraj njega žena se naprotiv držala prilično kočoperno u svojoj više nego očiglednoj tupavosti. Debele, prsata, bujna, zajapurenog, a pomalo i brkatog lica poput tepsije, crnih, širom otvorenih očiju, uperenih u tavanicu.

Vesna Šejić