Mateo Busola - Besane noći i poljupci za doručak (dnevnik)

Ljubav nikada nije savršen algebarski zbir; ona funkcioniše više kao bacanje kamička u vodu.

…

Kad smo u kolima i kada mi kćerka objašnjava život uvek sve bolje razumem.

Besane noći i poljupci je neka vrsta dnevnika Matea Busole sa podnaslovom Razmišljanje o očinstvu. On je crtač stripova, njegova žena Paola pisac scenarija za stripove, a imaju tri kćerke koje u vreme radnje su sa osam, četiri i dve godine. Dnevnik je prvo išao na Fejsbuku dok nije postao knjiga. Pisac nam opisuje niz situacija koje su mu se dešavale dok brine o svojim kćerkama. Možemo to čitati i kao Pedagošku poemu, jer roditelji koji se nalaze u takvim situacijama, ako bi imali vremena, mogli bi da koriste opisana iskustva, međutim, posveta je Njima. Ljubav je ipak osnovna tema i onda i svest da su to izuzetni trenuci u životu jednog oca ma koliko bio umoran, pospan, zabrinut i lišen svih sebičnih zadovoljstava. On se ne teši da će sve to uskoro proći, njemu je žao što prolazi. Još malo njegovo rame neće biti slinavo od najmlađe kćerke, srednja sa kojom najviše vodi filozofske i duhovite razgovore već ne želi da se zajedno umivaju i pevaju pesmice do kojih su zajedno došli jer je sad već odrasla. Najstarija na kraju odlazi na pidžama žurku i malo ličnih iskustava želi da podeli sa drugima. Ne propušta da piše o ljubavi prema Paoli koja zajedničkim strpljenjem odoleva iskušenjima zbrke i često besparice. Izdavačka kuća je u Milanu, a oni žive na ivicama Verone, imaju dva psa koje noću treba izvesti i vratiti. Na ivici su šume i čuju se divlje svinje. Mateo Busola ne propušta da pokaže ograničenost sugrađana kada su u pitanju: starica, crnac sa porodicom, skitnica. Sve je vrlo duhovito, sa paradoksima i tako mnoge izjave koje su na ivici patetike ostaju dopadljive.

Ono što žene ne kažu nije ništa u poređenju sa onim što muškarci ne znaju.

…

Sada ide u školu – jednog dana joj se sviđa jedan dečak, a drugog dana drugi; zalepila je sliku Marka Mengonija pored kreveta i uskoro me uopšte više neće zarezivati.

…

Paola i ja često čekamo jedno drugo. Ponekad sam ja tu, ponekad je ona tu, ponekad nije ni jedno ni drugo. Kada naletimo jedno na drugo, kao dvoje ljudi što čekaju autobus, to su naši najbolji trenuci, posebno zato što autobus nikada ne dolazi.

…

Maslačak:

-    Dobro, danas ćemo napokon pokositi travanjak.

-    Ne, tata!

-    Ne?

-    Ne, ako pokosiš travnjak uništićeš maslačke!

-    Ali, Đenevra, šta bi trebalo da radimo? Ne možemo da kosimo oko njih.

-    Čekaj!

-    Molim?

-    Idem ja napolje da ih sve oduvam, pa kad završim, možeš da kosiš.

…

Ti si veoma lepa. Sad je već jasno da će to biti veliki problem. I za mene. Zato što znam da  lepota ne štiti ni od čega. Ni od površnosti ljudi, ni od bola ni od problema i poraza. Biće mi neverovatno teško da stojim i gledam kako to sve nailazi, jedno po jedno i odjednom. Mnogi lepotu doživljavaju kao vrstu kišobrana. Ponekad je ona, međutim, džak u kom ne možeš da dišeš. Nadam se da tebi neće biti tako, ali ako nekada bude, da ću ja tu biti blizu da otvorim mnogo rupa za disanje.

…

Trebaju nam ovi ljudi kao što je ovaj čovek (crnačka porodica u čekaonici kod lekara). Da gledaju u drugačijem pravcu. Da iznova otkriju ono suštinsko.

Da nam pomognu malo u ovoj zemlji.

Vesna Šejić