Mateo Strukul - U ime vladara: Dinastija Mediči (roman)

Ne postoji savest, postoji samo ono što činimo.

…

Soko leti kako ni jedna druga ptica ne može.

Mateo Strukul je pisac niza istorijskih romana, pored ostalog o dinastiji Mediči i Firenci, po struci je  pravnik evropskog ugovornog prava i to mu daje mogućnost da vešto opisuje sukobe među moćnicima tog vremena. Doživeo je da mu se romani snimaju kao visokotiražna serija i prevode na dvadesetak jezika. U romanu U ime vladara glavni junaci su Lorenco Mediči koji sa dvadeset godina preuzima vlast nad Firencom. Razlika koja vodi do istinskog prijateljstva između Leonarda da Vinčija i Lorenca Medičija je jedan od osnovnih zapleta romana. Obojica su inteligentni, razumeju se i u sukobu su skoro do kraja. Lorenco je mlad i razapet između potrebe za lepotom, umetnošću, ljubavlju i sa druge strane dužnosti da bude čovek čvrste ruke, hrabar, surov; morao je biti bezosećajan da bi uspeo da pobedi neprijatelje koji ga vrebaju sa svih stana od plemićkih porodica u gradu do velikih spletki koje plete papa i ostali moćnici koji upravljaju gradovima i rado bi usvojili Firencu. Leonardo, pored ostalog izumitelj savršenog oružja za to vreme, je svestan koliko će vlast promeniti ličnost Lorenca i pokušava da mu ukaže na mogućnost miroljubivih rešenja. Lorenco je strastven vladar i savete ne može da prihvati. To je uzrok njihovih nerazumevanja. Oženjen je Orsinijevom zbog savezništva i političke podrške Rima, a voli lepoticu Lukreciju koja je niskog plemićkog roda i nezamislivo je da sa njom ostane. Obe će biti razočarane njegovim odlukama, nedostatkom ljubavi, zanemarivanjem. Pisac je sklon da bude pristrasan dok vodi radnju i opisuje junake; sa jedne strane su Leonardo, Lorenco i Lukrecija, a svi drugi su zli, željni vlasti, skloni ubistvima. Lorencova surovost se ne pominje, uvek je morao da bude odlučan i otresit, data mu je vlast bez ličnog izbora, predodređen je poreklom. Brat mu je dobar, sklon umetnosti, ni mrava ne bi zgazio, takav nije za vlast, nije od pomoći, rođen da bude nevina žrtva. Strast, surovost, kreativnost je odlika renesanse. Opisano je deset godina Firence od 1469-1479 godine, vreme njenog procvata, zbog koga i danas turisti hrle da je vide. Deda Kozimo je sazidao Katedralu Santa Marija del Fjore, za Lorencovog vremena je dograđena kupola u čijoj gradnji je učestvovao i Leonardo da Vinči, te je to učinilo da i danas predstavlja čudo lepote i arhitektonskog rešenja.

Leonardo je bio briljantan, ali nedokučiv mladić, van svake kategorije, uzvišen i nebeski u izvesnom smislu, srećan što može da posmatra život. U njegovim očima je želja za ličnom afirmacijom bila samo parodija, komedija lošeg ukusa, sposobna samo da okalja savršenstvo stvarnosti koja je zasluživala da bude posmatrana, i koja nikada nije popuštala pred ljudskim glupostima.

…

Optužba protiv Leonarda bi mogla da potvrdi da je Lorenco na položaju šampiona poroka. Nema onoga ko ne vidi kakve su njegove ludosti u vezi sa Neoplatonskom akademijom, njegovom strašću prema slikarstvu, koja nema granica u uvredljivosti, kao što je ono Botičelijevo, beskrajnoj proslavi potpuno prožetoj zemaljskim i svetovnim nagoveštajima.

…

Narod će izaći na trg u još većem broju. Grad će biti prepun raznoraznih osoba, i onih najgorih. Podstrekivači i smutljivci će nahuškati masu protiv Pacijevih. Ubice i lopovi će iskoristiti metež da obave zločinačke činove.

Vesna Šejić