Matija Bećković – Majka Zorka (porodična biografija)

Oni što bi pobili partizane i oni što bi pobili četnike primali su talijanske pare.

…

Vuk ode. Oni odoše. Ode i ceo moj život.

…

Znam koliko sam se opostila

Dok sam im svima oprostila…

…

Crna Gora je jedina zemlja u svetu u kojoj nema fašističkih, a ima antifašističkih jama.

U zlim vremenima društvenih eksperimenata, a stalno nam se dešavaju, slabi pokazuju svoju podaničku i udvoričku dušu, jaki zablistaju karakterom i bivaju uništeni kao opomena. Porodica je tu da ti da snagu da ispraviš leđa i digneš čelo. To bi bio okvir zapisa, porodične ode Majka Zorka Matije Bećkovića. Majka je bila zaštita, a otac koga je pojeo mrak senka iza koje se raslo. Baba Jeja jedan od najživopisnijih likova. Jeja je rodila devet sinova i dve ćerke. Sve što je rodila se ogledalo u grudima, bez truna na duši i jeziku. Sve sama tvrda kost koje se sporo natače do čvrstih ljudskih karaktera. Sinove su joj ubijali, ali je ostala nepobediva zaštitnica porodičnog gnezda. Nije imala dlake na jeziku i pravo da zaboravi i oprašta. Kad je jedan rođak posetio bolesnu Jeju, ona ga je sa postelje pitala: „Hoćeš li mi dati taj sat?“ „Neću“. „ A što?“ „Zato što je moj“. „Moj je bio i Vranac pa ga ti uze!“ Mnoge porodice i imena su ovde pomenuta da se ne zaboravi i nikada ne oprosti. Sada mogu da prebiraju po knjizi i gledaju šta će.

Nisam imao više od tri godine

Kad su došli da nam zapale kuću

Nije to bila raspaljena rulja

S lučama i bakljama

Koja s reda žari i pali

Noću i iznebuha

Nego ljudi od svog posla

Uviđavni i smireni

Koji i nisu došli sami

Nego s našim komšijama i rođacima

Pošto su se prethodno najavili

I stigli negde ispred podneva

Tek kad su se pošteno ispavali

Kao kakva služba za paljenje kuća

Koja nema razloga da žuri

Nije što su ubijali, nego su i grobove prekopavali. Pobednicima je bilo najvažnije da ih nema. Groba nisu imali. Time je uklonjen najvažniji dokaz da su postojali i da su ih pobedili. A Matiji Bećkoviću je ostalo u životu da stekne slavno ime, može mu se da sve tajne razvrgne i istina ostane.

Oduvek je njegova poezija zasnovana na vrsti humora posebnog jezika, paradoksa, prezira, koji dolazi od potrebe da se razume, a ne oprosti i nikada ne zaboravi.

Ne bi to bila slika detinjstva i porodice da nema tetaka, brata, nezaboravljenih događanja i malih uvreda. Tako o bratu Ljubi: Desilo se i to da smo se u mladosti Ljubo i ja zbog nečega pokoškali. Udario ga, a kad mi je uzvratio, počeo sam da plačem. „Što sad plačeš, kad si ti prvi udario mene?“ „Jesam, ali ti si mene udario kao da ti nisam ništa.“

Vesna Šejić