Mića Popović - Putopisni dnevnici

Mržnja je svagda dokaz nedostatka argumenata.

…

Daleko je Indija! Put košta previše za visinu zarade inteligentnih i prijemčivih ljudi u mojoj zemlji, a za one koji bi ovaj doživljaj mogli da zarade, dovoljne su i ćevabdžinice oko Beograda.

…

Telo, ovo vazda gladno i žedno telo, čovekov teret – prolazno je. Večito je svetlo,  forma i zvuk. To je istorija.

…

Slikanje je kao neka gerila za otkrivanje smisla življenja. Iznebuha: baneš, zgrabiš, pa bežiš nazad u neprohodne šume samog sebe gde ti niko ništa ne može.

Mića Popović je putujući po Kini, Tajlandu, Indiji, Iranu, Meksiku, Španiji i boraveći jednu školsku godinu svoga sina Jovana u Njujorku odlučio da piše dnevnik koji ima putopisne karakteristike i što je dragoceno propraćen nizom crteža. Veliko putovanje od Kine do Irana je bio sa svojom ženom Verom Božičković Popović, koja je takođe slikarka. To je bilo dugo putovanje sa potpuno različitim karakteristikama naroda, umetnosti, načina života. Kinu je želeo da vidi kao zemlju pravde i jednakosti, ali ga je opomenulo slikarstvo koje je ideološki plakatno, te film i opera koje i lokalna publika nije u stanju da odgleda do kraja i na kraju centralna biblioteka vezana lancima i zapečaćena. Okrenuli su se tao lišavanju duhovnosti, jer misao je muka čovekova od koje te vlast mora spasiti. Njih dvoje su išli avionima, bili smešteni u udobne hotele i dobijali novac od naših poslovnih predstavnika da kupuju umetničke vrednosti za nekoga. Bilo bi lepo sada znati u čije ruke su stigle. Indija je posebna po ogromnim razlikama. Uz luksuzne vile i hotele leže u prašini duše, ljudi bez ičega, prinuđeni da im ulica bude i kuća i toalet. Nikada više, kaže naš umetnik i pored veličanstvenih građevina koje je imao prilike da vidi. U Meksiko je išao sa trupom Ateljea 212, a o svom trošku, što mu je bilo važno da naglasi. On se odvojio od trupe i sam obišao veliki deo znamenitosti. Njegovi utisci su zanimljivi i dragoceni, kao slikar imao je izuzetna zapažanja i pentrao se po svaku cenu ne zastajući da bi sve video i mogao uz put da razmišlja o nestalim narodima po dolasku konkvistadora. Ima zanimljivu ideju da kada se pojedinci individualizuju država nestaje.

Španija je njegov san još iz rane mladosti. Tamo je išao sam sa turističkom grupom i odvojio se da bi mogao u Madridu obilazeći grad svaki dan da obilazi muzej Prado. Njegovo poređenje El Greka, Goje i Velaskeza je istorijski vredno. Jedino je Goja – samo ova zemlja, i samo ovi ljudi i samo ova istorija. Gojine ličnosti na isti način stoje i hodaju, gledaju polumračno i nepoverljivo, kicoše se i navijaju čas za bikove čas za toreadore, kao svi šoferi taksija, recepcioneri u hotelu, šankeri u barovima, žene pred kapijama, deca u parkovima – danas! Obilazeći će zapisati: Katedrala je, u arhitektonskom pogledu, španska nesumnjivo, s dekoracijama teškim i pretećim, s bezobzirnom orijaškom snagom, koja ne pritiska čoveka ka zemlji nego ga silovito skoro s mržnjom uzdiže ka Bogu. U Americi je pored boravka u Njujorku obišao Vašington, Los Anđeles, Las Vegas, kanjon Kolorado, putovao okolo. Došao je sa Verom i sinom Jovanom koji će tamo proslaviti osamnaesti rođendan, školovati se u prestižnoj školi, biti uspešan u školskom fudbalskom timu, dobiti nagradu za poznavanje francuskog, postići odličan uspeh, naučiti dobro engleski, a sve na veliko zadovoljstvo i ponos oca. Susreće se sa mnogim značajnim intelektualcima, što stranim, što uglavnom našim odande, pa i znancima koji navraćaju u Ameriku. Vodio zanimljive razgovore, jeo lepu hranu. Pohvali uvek domaćicu, još ako je lepotica to ne zaboravi da istakne i tu i pre na putovanjima. Išao je na koncerte, slušao Pogorelića i nije mu se dopalo njegovo izvođenje Šopena. Ima britke stavove i kako je to dnevnik ne libi se da ih kaže. Nezadovoljan je  američkim slikarstvom  zbog diletantizma. Nisu prošli škole kao u Evropi i kod nas. Nije dovoljno gledati najveće istorijske slikare, treba naučiti zanat, biti dobar crtač. On to može da kaže jer je sam vešt crtač i portretista. Tamo je naslikao 26 slika, iako je bez ateljea što ga je mučilo i nateralo na drugačiji pristup i tehniku. O tome temeljito piše, kao i o muci stvaralaštva. Čitava uzbudljiva i pametna analiza. Ova knjiga bi mogla biti udžbenik istoričarima slikarstva i studentima likovnih akademija.

Vesna Šejić