Milan St. Protić - Pun krug L. D. Trockog (roman)

Svi smo mi bili manje-više intelektualci, ali intelektualci sa dna kace.

…

Pobeda proletarijata morala je biti plaćena u krvi! Morima krvi! Okeanima!

…

Ono što bismo mi voleli da ostvarimo često proglašavamo za pravilnost društvenog razvoja. Kada na naše zaprepašćenje realnost opovrgne naša predubeđenja, naiđe razočarenja. I razočarenja i belaj.

Posle 1968., pa pobuna 1971. tada aktuelna vlast u Beogradu i provincijskim gradovima je mlade nadobudne i nezadovoljne intelektualce proglašavala trockistima, zbog toga se moglo stići u zatvor, biti pozivan na informativne razgovore u prostorije organa i imati problema u bilo kojoj karijeri. Čitala su se dela Trockog, raspravljalo o Lenjinovom testamentu kome da ostane vlast - Staljinu ili Trockom, čitala se Dojčerova biografija o Staljinu. Nalazili su se tekstovi u kojima se saznavalo da je i Lenjin bio surov i pripremio diktaturu Staljina. Sve je to uzbuđivalo i pozivalo na sesije po kućama i tajnim mestima uz glasnu muziku sa radija jer sve se prisluškuje. Roman Milana St. Protića Pun krug L. D. Trockog je zakasneli pamflet za one koje je to interesovalo, a mladi ko zna da li išta žele o tome da znaju sad kada je revolucija daleka neuspela prošlost. Pojavljuju se pokreti filozofa koji ponovo proučavaju Marksa i žele da se nepravde isprave, ali krvavi ishodi svakoga plaše. Trocki je stvorio armiju i kako piše u nekim istorijama, tajnu i javnu policiju posle revolucije. To što je glavni junak Ukrajinac i Jevrej ni Ukrajini posle Dombasa, a ni Jevrejima nije za ponos. U romanu se opisuju poslednje godina provedenih u Meksiku, u plavoj kući Fride Kalo. Svi su ga prihvatili kao legendu, ali njegova prgavost, veličanje svoje ličnosti i uloge nije mu koristilo. Frida ga zavodi iz hira i odbacuje tek tako, a on ostaje u šezdeset i nekoj godini nesrećan i ponosan. Veruje da će permanentna revolucija pobediti, iako potajno oseća poraz. Misli da je za gubitak života njegove četvoro dece kriv Staljin. Svojom dugom rukom Koba može da ga smakne što će i uraditi, romanu je i to tema. Dijego Rivera mu je jedan od neistomišljenika, kao i Tarkovski. U ta dva dijaloga se postavlja pitanje zašto je napustio zemlju, a nije se izborio za svoju vlast kad je već upravljao armijom i zašto je davao nalog za toliko krvavih ubistava. Nailazimo na niz istorijskih anegdota, neke poznate, a neke manje. Trocki mora da pomene svome lažnom biografu i Pervusa, Nemca koji je organizovao dolazak Lenjina u zadnjem trenutku da bi revolucija mogla da počne, od tog Pervusa je usvojio i teoriju permanentne revolucije. Eto teorije zavere, ili istorijskih činjenica. A Trocki tokom romana brblja o svojim idejama, tekstovima već davno prevaziđenim i opšte poznatim, što je pisac i želeo, jer se na kraju romana pojavljuje dijalog sa pitanjem što posle svega nema grižnje savesti kod ideoloških ubica, a njih uvek ponovo može biti.

Da nije bilo nasilja i ubijanja tokom ljudske istorije, da li bi se čovečanstvo pomaklo s mrtve tačke u procesu svog društvenog razvoja. Da li bi bilo ikakvog progresa.

…

Takt, oprez i menjševički bagaž nisu davali Leonu Davidoviču da se upušta u trku za vođstvo sa Vladimirom Iljičem.

…

Ruski radnik pojavljivao se u trostrukom obličju. U liku eksploatisanog roba, u liku pobunjenog revolucionara i u liku onog što u procesu proizvodnje stvara novu vrednost. Međutim, s pobedom revolucije, oba ova radnička identiteta su nestala. Umesto osvešćenog i prilježnog trudbenika socijalizma, ukazao se jedan beslovesno zapušten i mrtav pijan ruski besposličar.

…

Znam te odlično Leone Davidoviču! Znam te u dušu! Taština ti je veća o Majke Rusije. Veća od Oktobarske revolucije.

Vesna Šejić