Milena Marković – Deca (roman)

Bila sam ponosna što sam ološ sa novog beograda/ i dan danas sam ponosna

…

Beže dani od mene/ jure ih vukovi/ stanite dani pasite travu

…

Hteli smo slobodu/ a ne znamo šta je to/ nema je to znamo sad

Milena Marković (1974) je pesnikinja, dramska spisateljica i ovih dana dobitnica Ninove nagrade za poemu-roman Deca. Delo je u stihu i ponekada s rimom, bez znaka interpunkcije, autobiografsko. Tako napisano da su svi lični problemi tipični za njenu generaciju ovde na Balkanu, za vršnjakinje Beograda koje su stasale u ratnim okolnostima i nastavile da žive kao da ništa nije bilo. Osećaj posebnosti, lepote koje će naići kada se preraste babina ružnoća je mladost i nade su tu da će biti građanin sveta, posebna srećnica. Neki predak je ubijao kod izvora, pa se dalje slavila hrabrost. Drug, nežan lep i visok će doći iz rata, pa se obesiti. Takav je rezultat legendi. Decu truju priče iz detinjstva: kuc kuc šta šta/ imaš glavu imam glavu/ čvorak zlim okom klupu gleda/ hej hej šta šta/ imaš oči/ imam oči/ ružna maca mete/ repom šupalj list/ ha ha šta šta/ imaš jezik imam jezik/ daj mi jezik/ bolesno golupče/ u reci koprca/ hoj joj šta šta/ daj šta imaš/ ništa nemam. Kad se drugi sin, rođen u njenoj četrdesetoj godini, noću plaši, teši ga: nemoj da se plašiš/ pričaću ti o kaubojima/ kako je žuća uplašio magare/ pa je pojeo meso pa su hteli/ da ga upucaju pa je spasao/ malog batu od medvedice/ pa je našao besnu kravu i/ saterao je u obor/ pa se borio sa vukom pa su ga/ upucali zbog besnila ali/ nema veze rodio se mali žuća i sad oni/ imaju malog žuću a ovog su zakopali. Pisala je o mnogim detinjstvima, ne samo svom i svoje dece. Od neke babe koja je rođena u štali, pa do porodilišta gde je decu rađala. Menja se svet, a dečiji snovi se nikada ne ispune. Vreme prolazi: a tebi niko neće vratiti/ stasitog kad potrči ulicom okrene se i nasmeje. Sada je: prekrstiću se gromko/ slušaću zvono zvono/ ruže mi nisu procvale/ ni ruže ni narcisi/ muž mi je rekao ljubavi moja/ sve cveće kod tebe krepa. Prvo dete rodila u dvadeset godina, posle letovanja sa onim lepom i neodgovornim, a posle veselih početaka oterala ga  iz stana koji su joj roditelji kupili. Dečak je dobio dijagnozu svežu/ autizam i mentalna retardacija/ a ja sam dobila specijalnu nagradu u vieni/ pukim slučajem. Ponekada mrzi svoje roditelje i željno očekuje da joj sin poraste i osamostali se da bi mogao da je mrzi jer je njegovo odrastanje opasno i puno strahova. Poema-roman je jezički bogat od rečnika muškobanjaste alapače, do nežnih reči i tepanja uz uticaj naše narodne lirike po ritmu i ponavljanju. Karakterističan je stepen hrabre iskrenosti gde niko nije pošteđen sem malog sina: ja sam rodila sina junaka…zvezdooki majkin…srcoliki majkin…jabuko maslino radosti…lopto šarena.  A svet u kome živimo: toliko se puta zemlja okrenula/ toliko je naših u grobove ušlo/ a mi i dalje nismo ljudi nego/ neka strašna deca/ hoće li doći varvari/ da nam donesu dobru krv. Žali zbog nekih važnih trenutaka što su se desili i zbog svega do čega neće doći: žao mi je što neću sirota/ i što neću da/ popijem korto kafu u latinskom kvartu/ ujutru rano dok još  smrdi na noć. O sebi ne govori dobro: kad sam postala otrovni cvet/ gnjila voćka pokvareni čovek/ nevolja koja hoda žudnja na dve noge/ vrana i hijena/ kad sam prestala da budem jagnje. A iz sveta u kome živimo: odlaze drugovi i odlaze drugarice/ svako ko je solidan situiran/ ima devojku ili dečka/ ostaju narkomani pederi lezbejke ludaci/ lenjivci nikogovići i izgubljeni.

Ne želim da gledam to meso iz koga sam potekla/ nisam od vas ja sam sama došla/ vi ne postojite

...

Muzika mi sklanja medveda sa grudi i pčele iz očiju i/ zemlju iz usta

...

Ja odlazim odavde/ nikad nisam otišla/ prevarila sam se

…

I dalje izlaze pod zvezde i sunca/ slaba ljudska deca/ pokvarena uplakana besna/ teturava drhtava skakutava/ pomamljena omamljena potuljena/ i svi hoće sve/ vrištava ljudska deca/ i svi hoće da su na drugom mestu/ i svi su zaslužili

Vesna Šejić