Miljenko Jergović: Selidba (roman)

Kada je Prust napisao epopeju „U traganju za izgubljenim vremenom“, tragao je za bogatstvom prošlih vremena, pre bolesti, snobovski težeći sjaju plemstva, a Miljenko Jergović traži u romanu „Selidba“ poreklo  svojih predaka i razlog da ga svugde gledaju kao stranca.

U Sarajevu nemam nikoga živog, a mrtve nosim sa sobom. Kamo god krenem, uza se teglim pedeset grobova.

Ima li u zaboravu utjehe? Nema, kao što utjehe nema ni u sjećanju. I jedno i drugo je patnja.

Seli se iz Sepetarevca, Sarajevo, gde je nasledio stan u kome više ne može živeti, a nigde drugde ne pripada potpuno. Prvo pretresa biblioteku, mnoge knjige neće poneti, ali će svakako zadržati pored ostalih one koje su pripadale njegovom pradedi, štampane nemačkom goticom, a niko ih više njemu znan ne zna čitati, i Maksima Gorkog koga su pogrešno interpretirali. Potom će pretresati neuredne majčine ladice u kojima nalazi i citira mnoga pisma, potvrde, uverenja. Tako rekonstruiše niz odnosa koje je zaboravio, ili ih nije ni znao. I sada nas već detaljnije upoznaje sa svojim najbližima. Priseća se navika Nona (deda), i toga koliko mu je on bio uzor. Čita njegove biografske zapise. On je bio kuferaš nemačkog, pa slovenačkog, pa već kako su se menjale države, porekla koje bu mu administrirale trenutne vlasti. Austro-Ugarska je premestila u Bosnu službenike iz različitih delova carstva da bi načinila administrativnu celinu, tako su ti premešteni postali kuferaši. Piščevi preci, kao i njihovi prijatelji su tako stigli do Sarajeva. Ono što je neobično u biografiji Nona je da je kroz Veliki rat naučio pet jezika i u Pragu se obrazovao obilazeći muzeje. Onda opisuje svoju Nonu, njenu kuhinju, bila je talentovana u kuvanju kao da svira džez, uvek je improvizovala. Voleo bi da može tako da piše svoju prozu. Ona je takođe nemačkog porekla, odrasla u bogatoj porodici u Dubrovniku, živela u Bosni. Dok bi kuvala, čitala je romane najčešće na nemačkom, a izreke su joj bile na italijanskom jeziku. Stalno prisutna ličnost u romanu je njegova majka, nesrećne naravi, uredno je plaćala partijsku članarinu dogod je partije bilo, ali je svoga sina dala svojima ocu i majci da ga gaje već od godinu i po. I nije jedina, mnogi su u tim vremenima bili neverni porodici, a verni idejama koje su ih ujedinjavale i davale im osećaj pripadanja.

Miljenko Jergović će u ovom romanu tragati za mirisima i ukusima detinjstva. Opisao je ponekada preopširno sve predmete koji su oslikavali faze u razvoju društva kao da pravi muzej prošlih vremena, ponekada sa nostalgijom, ili sa ironijom.

Moja usamljenost sastoji se od mnoštva onog što bih nekome htio reći, ali ne mogu jer nema načina da me razumije. Kao da između mene i svijeta postoji jezični problem. Taj jezični problem usred zajedničkog jezika je usamljenost. Takvim me je učinila razlika ovog i onog života. I to što ovih dvadeset i pet godina nisam živio ni tamo, ni ovdje. Ustvari, živio sam tamo, živeći ovdje. U vremenskom procjepu, između dva života i dva mjesta, živo sam tako da uskoro nisam imao više ničega zajedničkog ni sa njima tamo, ni sa ovima ovdje.

Ono što osjećam je iracionalno: snažna, neopisiva nostalgija za vremenom rata u Sarajevu, tim najljepšim danima koja sam odživio. Znam, kad me ovo prođe, bit će mi neugodno od ove misli i osjećaja. Nikom o tom noću govoriti, jer nitko ne bi razumio.

Trebalo mi je godina i godina da u Zagrebu prestanem biti hodajući Sepetarevac, kuća na četiri vode umjesto čovjeka s dvije ruke i dvije noge, koja se naokolo kreće i svi je gledaju kao živo čeljade, drago ili mrsko, iako je ona ustvari kuća. Trebao sam zaboraviti kuhinju, pa da konačno opet postanem čovjek.

Selidba je pokušaj evidentiranja jednog konačnog kraja, nečega što za sobom neće ostaviti ni priču ni roman. Iza kraja ničeg nema, osim uredne evidencije.

Naše je vrijeme isteklo.

Vesna Šejić