Miloš Crnjanski - Kap španske krvi (roman)

Dok se u njoj javljala sen dubokog očajanja, u njemu se budila žudnja sreće.

…

Lajningen misli da je Bavarski Minhen i ne vidi da njegovi liberali nemaju za sobom sela. Ako se za njih vežem, oni će me dizati u nebesa, ali mi neće garantovati ni da će mi ekipaž moći proći kroz selo.

Miloš Crnjanski se Seobama proslavio kao pisac istorijskih romana, Kap španske krvi je ljubavni roman cara Ludvika I, velikog ratnika, ali u vreme radnje već umornog i ostarelog, blago pogurenog šezdesetogodišnjaka i trideset i četiri godine mlađe španske igračice, lepotice koja se predstavlja kao plemkinja. Za njom ide glas da je ubila starog muža u Indiji, zbog nje su se samoubijali i bankrotirali zaljubljenici u Parizu. Radoznalom Minhenu prikazuje u pozorištu bestidni ples i osvaja muška srca. Postaje kraljeva metresa, dobija zvanje grofice, mogućnosti da raskalašno živi sa svitom svojih trenutnih ljubavnika. U pozadini te intimne priče se odvija sukob kralja i dostojanstvenika crkve. Kada je, a možda pod uticajem svoje strasne ljubavnice, promenio vladu, pokrenuo je lavinu neprijateljstva. Do tada zvanična štampa koja je hvalila blagostanje u zemlji, sada u opoziciji govori o bedi i lošoj politici vladara. Za sve krive Lolu Montez, za nemoral, nemar kralja. Narod gladan i neobrazovan je lako povesti u revoluciju na ulicama. Vojska prvo ubija, a onda ne pristaje da ratuje protiv svojih. U Embahadama nam je Crnjanski, kao diplomata u Nemačkoj, podrugljivo opisao našu spoljnu politiku. Ovde se bavi iz svojih iskustava političkim spletkama u istorijsko vreme, a ljubav, raskoš, opisi šeširića, bogate toalete, galantnih muškaraca su samo pozadina. Uvek je zadivljavao kroki portret tela i duše, neobične i paradoksalno postavljene misli. Kod nas se u prvom delu dvadesetog veka pisalo o zlokobnim lepoticama: Andrićeva Anika, Krležina Barunica Kasteli i druge vamp nesrećnice, i naravno Crnjanski od gospožde Dafine do Lole Montez - grofice Londefeld. Dijalozi su vredni pažnje naročito Lolini sa generalom Valerštajnom, jedinim čovekom iz svite koji nije podlegao čari igračice - grofice, dušu na početku starosti je predao crkvi i bio jedan od onih koji je organizovao njeno progonstvo, a ipak će za njom i kad je nema čeznuti i ostati još ciničniji i gorči. Kraljica iz senke kao velika vernica priprema kroz tu aferu presto za svoga sina. I treba pomenuti rečenicu, koja je posebna u našoj literaturi, a terala je u očaj lektore toga vremena.

Sva ta svetina, kad se svetiljke ugasiše, učini se usamljenom, mladom grafu Hiršbergu kao hiljadu odsečenih glava.

…

Niste me bili nikada ni videli. Ni želeli, ni tražili. Niste ni znali da postojim, a sada govorite o smrti i o meni , uvek o meni. O, to je laž, laž. Mrzim to ludilo koje vas muškarce obuzima. I vidim da me ne cenite kad me tako tražite.

…

Za oficira nisu, to ti mogu reći, mada mi je žao. Voliš svet, neprekidno se raspituješ, tražiš uzrok svemu. Ne vidiš da je život lep samo onda kad se u njemu neprekidno igraš sa smrću.

…

Crkva je bila, kraj sveg liberalnog ministarstva i đačkih nereda, još uvek svesilna.

…

Ludvik je, po mom mišljenju, bolestan, bolestan od one velike bolesti koja se zove žudnja besmrća.

…

Rasuvši tu gomilu, udaren jednim kamenom u grudi, tako da mu se zamrači u glavi, uzdigav visoko krvavu sablju, okrete još jednom konja i izbezumljen povede svoj eskadron, pri povratku, još jednom na juriš. Gazio je ranjenike i udarao nemilice, gadeći se i sam svega toga što se zbiva, sve dok u večernjem mraku više nije video nikoga.

Vesna Šejić