Miloš Šobajić - Slikaj i ćuti! (autobiografija)

Ja slikam da bih pobedio svoj strah.

Slikao sam intenzivno, kao da sam se na taj način lečio od neizlečive bolesti, koja je bila samo moja i koju sam hteo da izbacim iz sebe, na platno.

Miloš Šobajić je u svetskim srazmerima poznat slikar. Sin je vojnog atašea, pa je odrastao i u Carigradu. Tamo je počeo i da crta. Tak kasnije je postao svestan uticaja tog prostora i istorijskih umetničkih znamenitosti koje su za njega bile od značaja. Rano se odlučio na odlazak u Pariz i tamo je proveo dobar deo svoga života. Već u početku je imao sreće da pored talenta i originalnosti ima i očeva poznanstva koja su mu otvarala neka vrata. Slikaj i ćuti! je njegova autobiografija o drugima, kako sam kaže. Delo ima dva paralelna toka: jedan je nastajanje slike u trideset i sedam faza, podseća na san u nastavcima, a drugo su razmišljanja o umetnosti, značajnim slikarima koji su ga ohrabrivali da istraje, opšte poznata politička radikalna ubeđenja sa teorijom zavere. Nezadovoljan je sadašnjom situacijom u likovnoj umetnosti, unifikaciji, kao i direktivama iz jednog svetskog centra, što dovodi do toga da je sve slično, beznačajno i ubija sistematski pamet i talenat. 1995. godine je skinut embargo na umetnost Srbije i smislilo se da nas niz odabranih umetnika satanizuje na Venecijanskom bijenalu.  Kako ponuđeni radovi nisu imali umetničku vrednost, ipak je pozvan Šobajić da iznese svoje radove u naš izložbeni prostor na Đardinama. Tada je pariska štampa napala slikara kao srpskog nacionalistu, iako on ima i francusko državljanstvo. To su ta vremena koja je trebalo podneti i približavaju čitaocu njegove političke stavove. Na kraju ostaje delo kao i neki prijatelji kao Peter Handke, koji je ponovo zbog Nobelove nagrade uzburkao evropsku intelektualnu javnost.

Kažu: kultura doseže dotle dokle su je doneli njihovi tenkovi.

…

Dovoljno je pomenuti var jedan primer velikog uticaja srpske umetnosti na početak italijanske renesanse, a to je freska Uspenje presvete Bogorodice iz 1265. godine, u Sopoćanima. Naslikana je sasvim „renesansno“, a starija nekoliko decenija od fresaka prvog slikar italijanske renesanse, Đota, što govori o uskoj povezanosti i bliskom uticaju istočne civilizacije na zapadnu.

…

Ukoliko nismo u stanju da sačuvamo vrednosti koje su nas stvorile, izgubićemo mogućnost da budemo kreatori naše budućnosti.

…

Pod parolom „svi mi umetnici“, došli bismo do apsurdnog kraja ljudskog stvaralačkog duha, što pretpostavlja sprovođenje kompletne kontrole nad ljudskim mozgom.

…

Moj život je i umetnost kojom pokušavam da se bavim. Ne zato što mi je to obaveza, već zato što bolujem od bolesti koje se zovu – nervoza, seksualnost, strah, agresivnosti i tuga. One me nagone da ih izbljujem na platno ili skulpturu.

…

Beograd iz kojeg si tu došao je samo usnulo naselje u poređenju sa Carigradom! To je upadljivo! Ti ne znaš da Jan Fleming, kao engleski konzul u Carigradu, piše Džems Bonda i viđa tvog oca. Pa Zuko Džumhur, tvoj idol u slikarstvu, koji te uči da crtaš!

Vesna Šejić