Mirča Kataresku - Lepe strankinje (pripovetke)

Ako se stalno naprežeš pamet ti otupi.

…

Ja sam čovek od jednog komada, sve što kažem ja to radim iza leđa.

Lepe strankinje je zbirka od tri pripovetke poznatog i prevođenog rumunskog pisca. On je odabrao da nas zabavi svojim književničkim mukama, da bude duhovit, ponekada do cinizma. Koliko god humor daje odabrano pojednostavljenu sliku sveta mi u ovim pripovetkama saznajemo dosta toga o turobnom životu u Rumuniju od pobune protiv Čaušeskog do skorih vremena. Kao pisac koji je pripadao građanskoj opciji, profesor književnosti na Univerzitetu u Bukureštu, proputovao je svet kao gostujući pisac i profesor po pozivu. Zgode koje su mu se na tim putevima dešavale je opisivao u srednjoj i najdužoj priči Lepe strankinje. Tada je dvanaest pisaca iz Rumunije bilo pozvano u Francusku da je proputuju i imaju u raznim gradovima čitalačke večeri. Sa ironijom i samoironijom opisuje situacije i saznanje da slava koju je imao u zemlji ništa ne znači u drugim državama. Tamo su izdate njegove knjige, ali to nema neki značaj. Nisu prodavane i niko ga ne prepoznaje. Po nekim malim mestima dobija i plakete, ali to je komično. To je veče gde se okupe lokalni meštani da bi jeli i razmenili svoje tračeve. Čitanje, prevođenje je piscu uvek nedovoljno i problematično. On nam opisuje niz situacija: kao susret u zatvoru gde je publika pod antidepresivima i polusvesna bilo čega, a kamo li poezije i proze, blesave se i balave. Dama sa kojom se uspešno razgovarao o književnosti je ubila svoju decu i svaki dan se lepo obuče očekujući da je posete. Tema je i sujeta koja vlada u svetu umetnosti, ali i prijateljstvo koje dovodi do novih projekata. To nije svet koji mi ne možemo da prepoznamo, a pisci kojima se divio i nama su bili literatura kao Kafka, Dostojevski, Kundera, uz česte citate savremenika i onih koji su mu bili duhovni oci.

Trebalo je da godinu dana predajem rumunski jezik na Univerzitetu u Beču, studentima koji dobro govore rumunski jer su ih učili roditelji  koji su tamo stigli kao izbeglice sedamdeseth i osamdesetih godina, kada su ljudi želeli da zamene zemlju salame od soje za zemlju putera.

…

Matej je u to vreme pisao samo poeziju i razmišljao da ode iz Rumunije jer je bio svestan da nikada nijedan rumunski pisac nije postao poznat ako je ostao u svojoj zemlji. I imao je pravo. I iz moje generacije najinteligentniji i najhrabriji su otišli. Ostali - ostali smo da se borimo s nacionalnim siromaštvom, zaglibili smo u njemu preko glave, neki su se ubili, drugi su odustali od književnosti.

…

U književnom svetu ne računa se kakav si i šta radiš, već kako te vide drugi. Ako o nekom piscu slušaš samo lepe priče, ako ga svi vole i prihvataju, možeš biti potpun siguran da se njega niko ne plaši, da mu svako pruža ruku samo da bi se pokazao  velikodušnim jer, na kraju krajeva, on i nije značajan.

…

Mislim da prosečan Francuz, onaj koji bi pri svakom susretu s publikom pitao da li mi koristimo mobilne telefone i da li u Rumuniji imamo knjižare, zamišlja da pre nego što pređemo svoju granicu , mi skidamo košulju i gaće, zakopamo rančić s mamaljugom i slaninu i luk, sveže obijani, samo da bismo ih prevarili da smo ljudi kao i oni, a ne da kao etnički i folklorni predmeti prelazimo granicu. Oni, jadni, nisu uopšte krivi što tako misle: tako smo se predstavili kao nacija u inostranstvu u zadnjih sto godina: skakutali smo u ritmu hop-ša-ša. I kako onda oni da veruju da su naši romani moderne književnosti kao i njihovi, da je naša umetnost isto što i njihova, da je naš film isto film a ne prikaz Vitlejema za Božić.

Vesna Šejić