Novica Sovrlić - Sedam pečata (poezija)

Nema me ni kad me ima,

živ sam samo na broju,

sva mi je radost u snovima

koji se ugasiše u boju.

Novica Sovrlić živi i radi na Kosovu i to je odredilo njegovu tematiku. Njegove pesme opisuju  događaje kao u epskim pesmama, i u njima se susreću junaci srednjevekovne tragedije i slave, kao i seobe koje su i istorijski i mitski odatle pošle. A kada pomene svete i mitske junake, onda opeva i savremene duhovne podvižnike jer tlo je isto i neprijatelj je uvek tu da te ponizi i da mu se ne daš.

Kad zaključam,

Ja se uvek povrnem,

da potražim vuka,

i lisicu,

da ih vežem

za prag

da mi kuću paze,

kad se iz sna probudim. (Ključ)

To je ako se moradne u bekstvo, a treba poneti i pradedovske kosti vinom oprane i opojane, jer i to nam je bilo u tradiciji.

Duša leti nebu s jatom ptica,

Bog je velik u svojoj milosti,

boj izgubi vino – krvava Marica,

ako se ne vratim – ti, oprosti.

I da ne bi bilo samo tužno i pomalo patetično, pesnik je duhovit. Nisu ni vojvode što se od njih očekuje.

Lani, o Mitrovdanu, / napadao sneg do pasa, / a vojvodi Radovanu, / nigde traga ni glasa.

Sokolari došli iz lova, / kopljanici zatukli vuka, / stigao klisar sa Kosova, promrzle mu noge i ruka.

Čelnik poslao vojnike, / pešake, pisare i uhode, / na drumove, polja i ćuvike, / da pretraži i gore i vode.

Stiglo pismo od cara / u kojem se zapoveda / da pronađu gospodara, / ili će svi ispod leda.

Ljudi se molili redom, / vojvotkinja u suzama, / postili petkom i sredom / i klečali pred ikonama.

Sedmoga Božijeg dana, / prestadoše molitva i tišina, / iz vinarije ispod stana / izađe vojvoda s mešinom vina. (Vojvoda Radovan)

Mogao je to biti i Kraljević Marko sa vinom, ali se on pominje u molitvi i pogruženju dok njegov Šarac ladno vino pije. Tu je u poeziji i Car Dušan, i konji devet Jugovića. Lepotice i jedna posebna zbog koje će vite iz kamena da se probudi, pa ujutro opet u kamen da se vrati. Kosovski ciklusi su samo kontekst ove poezije, a pesnik uvek nađe da to bude neobično i drugačije, kao i jezik koji je i arhaičan i lokalan. Počeci pesama su toliko efektni da bi ih trebalo sve citirati:

Kad sunce kao dulek, / zastane iznad tvrđave, / glavu povije kukurek, / zaćute ptice buljave.

U pesmama su dvori i kule, ale i vitezi, ali se nađe i mali čovek na čijoj je pesnik strani i sam sebe prepoznaje među takvima. A onda se stiže i do podsmeha vladaru koji sedi u hladu. Hlad:

Lako je tebi kneže, / piješ vino u hladu, / dokle ti pogled seže, / sve je tvoje u gradu.

Tvoja su brda i polja, / potoci, reke i šuma, / srebro, zlato i ja, golja, / što nema cara za kuma.

Lako je tebi da dremaš / do ljudi ti nije stalo, / nema toga što nemaš / i uvek ti je malo.

Tvoja se reč broji / i kao Zakon računa, / sve što diše i postoji / tvoje je i tvoga kuma.

Ne vidiš dalje od stola, / Crkva ti je vazda daleko, / za slavu ispečeš vola / i zboriš što je kum reko.

Presit, puna stomaka, / sirotom ni koru hleba, / gluv za slugu i brata, / sam pod vrelinom neba.

Al danas, žutom ko dunja, / praštam ti duši zlobu, / smrt se hladom došunja, / bez ičega ode Bogu.

I gde je to svetije i ljudskije nego ostati svoj na svome. Nigdina.

Ne prodajem nikome ništa, / blago je moje na čistini, / kad nada u Gospoda zablista, / prostrem dušu po svojoj ledini

Vesna Šejić