Oldos Haksli - Vrli novi svet (roman)

Ne čine kostur društva filozofi, nego ljubitelji kanarinaca i skupljači maraka.

…

Sreća nikad nije veličanstvena.

Oldos Haksli (1894-1963) je poznat pre svega po romanu Vrli novi svet koji je objavio 1932. godine u kome je opisao kako bi se živelo u idealnom svetu gde su svi sreći jer im se od rođenja hipnopedijom u snu puštaju snimljene poruke i pravila. Od jedne jajne ćelije bioinženjeringom se može proizvesti najmanje 11000 jedinki, blizanaca. To je idealno za proizvodnju i balans u društvu. U laboratorijskim uslovima se dotoka hemikalija proizvodi nekoliko vrsta ljudi koji svojim brojem i rasporedom inteligencije čine idealne odnose poslova i kastinskog mesta u društvu. Kada se desi da dođe do pukotine u zadovoljstvu onda se koristi soma, idealna droga. Ona je dodeljivana u takvom srazmeru da se može živeti šezdeset godina i onda se gase životi, ali niko ne stari. Nema porodice, gospodin Frojd je naznačio sve devijacije porodičnog života (Edipov i ostali kompleksi), nema ljubavi, ona dovodi do nekontrolisane emotivne energije i ispada. Još dok pužu, deca se Pavlovljevim refleksom, zaglušujućom bukom i lakim strujama odbijaju od knjiga koje mogu da izazivaju nepotrebna razmišljanja u samoći, a cilj idealnog društva je da niko nije sam; kao i od uživanja u lepoti prirode jer je to besplatno i ne podstiče proizvodnju. Postoje rezervati i jedan od junaka sa svojom trenutnom devojkom susretne među urođenicima ženu iz svog sveta i njenog belog sina. Urođenici se prirodno razmnožavaju i imaju porodične veze, boluju od raznih bolesti, napadaju ih životinje. Imaju svoje društvena pravila. Mladić stiže u London i obrazovan na Šekspirovim sabranim dramama, jedinoj knjizi do koje je došao, suprotstavlja život u plemenu, u dramama i svetu u koji je tek stigao. Tu zgađen neslobodom, istim licima, bludom naseljava se u svetionik, postaje atrakcija i ne vidi način kako bi dalje da živi. Sem niza filozofskih zaključaka, roman je uzbudljiv: počinje nabrajanjem kvazi-naučnih podataka, a onda kreće radnja.

- Vi svi znate, - reče Upravljač svojim dubokim snažnim glasom, - vi svi, verovatno, znate oni divnu i nadahnutu misao gospodina Forda: - Istorija, to je smuti pa prospi.

…

Sad su svi srećni – Te reči su im dvanaest godina bile ponavljane po sto pedeset puta svake noći.

…

- Zašto su knjige zabranjene? – upita Divljak. - Zašto im ne date da vide Otela?

- To je stara stvar. – reče Upravljač – Pored toga, ne bi ga ni shvatili… Svet je sada stabilan. Narod je srećan; imaju sve što žele, a što nemaju, neće ni poželeti. Tako su obrađeni da praktično i ne mogu da se ne ponašaju onako kako i treba da se ponašaju. A ako nešto zaškripi tu je uvek soma.

…

Mogli bi da zahtevaj kraće radno vreme. Razume se, mi bismo im ga mogli dati. Tehnički bi bilo sasvim jednostavno svesti radno vreme svih  nižih kasta na tri ili četiri sata dnevno. Samo, da li bi oni zato bili srećniji? Ne bi. Pokušavalo se i to, pre nešto više od jednog i po veka. A rezultat. Neredi i veća potrošnja seome. A zašto ih mi ne sprovodimo? Za dobro radnika. Natovariti im suviše slobodnog vremena bila bi čista svirepost.

…

Biće poslan na ostrvo. Drugim rečima, na mesto gde će se upoznati s najzanimljivijim ljudima i ženama na svetu. Sa svim onima koji su, iz ovog ili onog razloga, postali previše individualni da bi se mogli uklopiti u kolektivni život. Sa svim onima koji su nezadovoljni ortodoksnošću, koji imaju svoja lična, nezavisna shvatanja. Da nemamo ostrva, morali bi ih ubiti. Ništa nije besplatno. Za sreću se mora platiti.

Vesna Šejić