Olga Tokarčuk – Ana In silazi u Donji svet (roman)

Ovde vlada prelep hijerarhijski poredak. Jedan jede drugog, tako se svet spasava od tiskanja.

…

Trebaju nam živi bogovi a ne mrtvi. Potrebni su nam oni koji seju haos, na nama je da uspostavljamo poredak.

…

Nijedan oblik se ne sačuva. Na kraju se svaki poredak pokaže kao nestalan – i božanski i ljudski.

Olga Tokarčuk (1962), poljska dobitnica Nobelove nagrade, svoju čitalačku publiku uvek iznenadi promenom tematike i stila. Od socijalnih tema sela do romana koji je pred nama - postmoderan, nadovezuje se na mitologije: junakinja je sumerska boginja Inana, ćerka boga i boginja Meseca, vladarka grada Uruka, boginja ljubavi i rata. To saznajemo u spisateljkinom pogovoru koji nas navodi na sve inspiracije koje su korištene iz istorije mitova. Mitovi su bili deo religioznog rituala i održavali su zajednicu, a mi ih danas primamo ne dušom nego raciom. Ana In je buntovnica, boginja koja osvaja, grešna i zanosna, brižna ali pogubna. Njena sestra bliznakinja je vladarka sveta mrtvih. Priziva je u snovima i Ana In ne odoli, krene u podzemlje, dotakne smrt, približi se sudbini čoveka i postane vladarka sveta. Njena tri oca su ostareli bogovi: najstariji je maštar (izumeo je svet i čoveka), drugi se bavi jezikom, a treći je knjigovođa. Majka bliznakinja je zanatlija, ona izvršava radnje stvaranja koje konstruktor zamisli. Kada radi sama, od blata načini bespomoćne nakaze o kojima se na kraju brine. Bog maštar, konstruktor ljudi: tim sitnim bićima dao je pol jednokratni, kojekakvu kopiju, fušeraj. Izmislio je za njih brz život okončan smrću, jer kad živiš tako kratko, onda ne stižeš da prozreš ceo njegov plan. Čeznuće i maštaće, želeće i žudeće, patiti i padaće u ekstazu.  Načinio ih je iz zabave, ali postali su teški, ratoborni, buntovni. Treba stvoriti nove ljude. Velika majka gaji u lejama zametke ljude nove vrste koji nisu zavidni, ne žele da pobede. Svet u kome se sve to događa je veliki grad. Na vrhu, u svetlosti sunca su bogovi i odabrani, a što se silazi liftovima niže to je sve zapuštenije i mračnije, u dnu je podzemlje, vlaga, raspadanje - carstvo smrti. A mi ljudi: Kad bismo umeli da vidimo svet kao živ, od početka do kraja, ne bismo umirali, čak i kad bismo to silno želeli. Svi junaci imaju sluge koji odgovaraju njihovoj prirodi, proširuju naše saznanje o njima. Anu In, Inanu, prati, traži joj spas, te povezuje likove Nina Šuber, ja svaka koja pripovedam, da bi opisala njen pad i uspon. Priča je groteskna alegorija, ima detalja koji osavremenjuju priču kao liftovi koji su zasipani rđom, beznadne pobune i traženja sindikalnih i ostalih prava, poslovni svet ima slušalice u ušima, ne žuri, ne želi biti uznemiravan i ne misli, naročito o svojoj kratkovekosti. Ljudi su osakaćeni svojim poslovima: zaboravljaju da govore, gube crte lica, trče kako ih već profesija otuđi i deformiše. Smrt je osnovni motiv: Ljudi su krhki i žive veoma kratko, tek što nešto nauče, već zaborave;  jedva ukače smisao, a već ih stigne demencija.  Tu je i Vrtlar, ljubavnik, koji treba da u podzemlju zameni Inanu, a onda bi svet posiveo i rasuo se. Mesto njega će otići po pola godine njegova sestra koja čita sudbinu. U podzemlju će vršiti među umrlim intervjue i usavršavati svoju veštinu. Niz duhovitih obrta i gorkih zaključaka o nama. Svi nestaju, čak i besmrtni bogovi. Zanemare sebe, osile se, udebljaju od moći, izgube želju za promenama i usavršavanju - nestane civilizacija. Stil pripovedanja je nametljiv sa delovima žalopojki, molitvi, kletvi, ponavljanjima.

Bogovi ne znaju za saosećanje. Znaju sva druga osećanja na svetu, ali ne i to. Da bi saosećao, treba sam da budeš slab i da znaš za patnju, treba da padneš, da se strmoglaviš, treba da umeš da plačeš.

…

Ja koja tumačim snove, ja, Ana Gešti, Geštijana, znam ljude iznutra – liče na grad – deluju snažno, prostrano, nedogledno, a u stvari su krhki, nejaki, samo rupe, manjkavosti, propusti; grandiozni dvori od šibica.

…

Stvoriti ljude, da to bude nešto više od životinje, ali manje od bogova. Bistre, ali ne prepametne. Jake, ali suštinski nemoćne. Sigurne u sebe, ali i plašljive. To je poduhvat.

Vesna Šejić