Olga Tokarčuk - Beguni (roman)

Nebitno je gde sam, svejedno je gde postojim. Postojim.

U osmehu stjuardesa skriveno je, čini nam se, nekakvo osećanje da ćemo se možda ponovo roditi, i da će ovoga puta to biti u pravo vreme i na pravom mestu.

Olga Toharčuk je poljska spisateljica koja će greškom Nobelovog komiteta ove godine dobiti nagradu za 2018. uz Petera Handkea koji je nagrađen za 2019. godinu. (Bilo bi lepo da bar jedna organizacija na zemaljskoj kugli ne bude korumpirana, ili u sukobu interesa.) U romanu „Beguni“ nailazimo na više tema, ima zahtevnu kompoziciju, ali je zanimljivo za čitanje, brzo i promišljeno. Putovanje po svetu je jedna od inspiracija, a druga kabineti i muzeji čuda. Prvo se susrećemo sa prepariranjem čudovišnih primeraka: dve glave jedno srce i tome slično. Potom se prave muzeji bolesnih i zdravih odsečaka čovekovog tkiva. Moćni vladari su voleli da poseduju takve zbirke, a prvi balzamer je Rojš čiju životnu priču saznajemo u romanu. Prvi je oformio takav muzej i nacrtao atlase tkiva i organa. Istorija takvih muzeja i njihovo usavršavanje se nadalje opisuje. 

Đavo je zavladao zemljom, a onda se u dubokoj prošlosti stvorila hrišćanska sekta posvećenika koji su ne zaustavljajući se hodali po svetu da bi zavarali zlu silu i umanjili joj moć. Sada se putuje sa razlogom ili bez, pa se na aerodromima održavaju putnički psihološki kursevi. Pojavljuju se i fobije koje se javljaju na putu, ili uznemirene na put teraju, čitajući naiđemo i na enciklopedijski pasus, stručan sa nazivima i opisima simptoma.

Postoje ostrva koja su vrlo udaljena, ali imaju sličnu konfiguraciju; što dalje, to sličnije. U ovom romanu se opisuju i paralelne životne priče, ništa nije isto, ali podseća. Roman je zapravo sastavljen iz niz pripovesti koje se jedna na drugu nadovezuju ili ukrštaju. Likovi su živopisno smešteni u ambijent, sa kostimima, mirisima, čak jelima.  

Očito mi je nedostajao neki gen koji čini da čim se duže zaustaviš na jednom mestu, istom pustiš korenje. Mnogo puta sam pokušavala, ali moje korenje je uvek bilo plitko i obrtala sam se za svakim vetrom. Nisam umela da klijam, nedostajala mi je ta biljna sposobnost. Ne crpem sokove iz zemlje, ja  sam antiantej, moja energija izvlači se iz pokreta – iz truskanja autobusa, iz brujanja aviona, iz njihanja trajekta i vozova.

…

Meni se ne žuri. Ne moram nigde da budem na vreme. neka vreme čuva mene, a ne ja njega.

…

Ono što me ranjava brišem sa svojih mapa. Mesta o koja sam se spotakla, pala, gde sam se udarila, gde me je u živac zaseklo, zabolelo – ne postoje više na njoj. Tako sam izbrisala nekoliko velikih gradova i jednu palanku. Jednom će se možda dogoditi da izbrišem čitavu zemlju. Mape to s razumevanjem prihvataju; čeznu za belim mrljama, to je njihovo srećno detinjstvo.

…

To je novi tip inteligencije koja ne veruje rečima iz knjiga, iz najboljih udžbenika, iz studija, monografija i enciklopedija – zlopatila se za vreme studija, pa joj sad izlazi na nos. Iskvarila ju je lakoća rastavljanja na proste činioce svake, čak i komplikovane konstrukcije. Svođenje na apsurd svake nepromišljene argumentacije, prihvatanje potpuno novog modernog jezika na svakih nekoliko godina, jezika  koji – poput najnovijeg modela peroreza što ga reklamiraju – uspeva od svega da napravi sve: otvoriće konzervu, očistiće ribu, interpretiraće roman i predvideće razvoj političke situacije u centralnoj Africi. To je pamet sastavljača šarada, um koji operiše fusnotama i napomenama kao nožem i viljuškom. Racionalni i duskurzivni duh, usamljen i sterilan. Um koji je svestan svega, pa i onoga  što slabo razume; ali brzokret, bistar, inteligentan električni impuls, bez ograničenja, spaja sve sa svim, uveren da sve to zajedno nešto znači, ali ne znamo – šta.    

Vesna Šejić