Olga Tokarčuk - Bizarne priče

Zimi bi trebalo Evropu zakatančiti, da ostanu samo oni koji brinu o pokućstvu i nadziru elektrane. Mada bi i one radile na pola kapaciteta. Ruku na srce, to jeste bio nekakav plan za svet.

…

Žalio se da nam danas nedostaju harizmatične osobe, da su ljudi tako obični i da nemaju snage da promene svet na dobro.

…

Za dobro valja platiti.

Poljsku literaturu znamo pre svega po pomno prevođenoj izvanrednoj poeziji, koja ih je pored ostalog kao narod i održala kroz mutne vekove istorije. Olga Tokarčuk je več kao mlada dobila Nobelovu nagradu za prozu. Bizarne priče su na tragu njihove poezije, slikovite, precizne, metaforične i sa dvosmislenim sadržajem, naročito krajem. Kada se prepričaju, nije sigurno da ne bi neko drugi sasvim drugačije to mogao da shvati. Deset pripovedaka nisu određene vremenom, pet priča bi se uslovno mogle smestiti u sadašnje vreme: čovek je u ranom detinjstvu imao strahove do vrištanja da bi u šezdeset godina shvatio da je to što je tada video bio njegov sadašnji izgled, da je on plašio sebe u doba dečaštva; u polunapuštenom manastiru se odvija psihološka analiza odabrane dece da bi se predvidelo ko bi mogao biti budući svetac jer crkva gubi moć; majka ostavlja gomilu turšije koju je pomno pravila svome pedesetogodišnjem nesposobnom sinu da bi ga nahranila kad umre i nežno ga ubila i tako slično pomalo pomereno od realnosti, ali vrlo moguće i da se dešava negde. Jedna pripovetka je iz polovine 17. veka: naučnik, kraljev medikus se nađe u siromašnoj grofoviji smeštenoj u močvari i posećuje ih dvoje zelene dece koja su zlokobna za njih. Ostale pripovetke su u nekoj neodređenoj prošlosti gde se može u jednom trenutku odlučiti kako izaći iz života u neku zver, recimo vuka jer: Psi gledaju razumno, upitno, predano, a vučiji je pogled drugačiji: neangažovan, ali na gotovs. Podilaze žmarci. Kada su ljudi pronašli bakteriju da unište plastiku, počeo je da se razara ceo materijalni svet. Pronađen je tajanstveni čovek koji je svojim dolaskom neznano odakle zakrpio čovečanstvo, ali i ostavio mogućnosti vlasti da uspostavi strahovladu. Podsećanje na Hrista je lično. Ako bi se u nizu pripovedaka tražio zajednički imenitelj, to bi onda bila večita pretnja za čoveka, njegova dvojna priroda koja ga ugrožava, ranjivost i zablude u koje čovek sebe uljuljava i onda pristaje na sve.

Rat je ko avet strašna, preispoljna – čak i kada linija borbe ne dopire u naseljena mesta, svejedno se svuda širi: pod najtrošniju strehu, kroz glad, bolest, posvemašnju zebnju. Srca tvrdnu, ravnodušno motre. Izmetne se i sva ljudska misao – svako brine samo za sebe i sam gleda kako da preživi. Ljudi postanu okrutni i oguglaju na tuđu patnju.

…

Stari korzo bio je ljudima više izgovor da napokon mogu da se nagledaju i procene svoje mesto među drugima, uverivši se da se sasvim fino uklapaju u svet.

…

Današnja kupovina više liči na čeprkanje po smeću.

…

Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, i fatalna greška evolucije: čovek vidi uvek samo sebe.

…

Danas znamo da je čovek koji je došao na svet bomba raznih potencijala i odrastanje uopšte ne znači obogaćivanje i učenje, nego više eliminisanje dodatnih mogućnosti. Na kraju se iz divlje razbuktale biljke pretvaramo u nekakav bonsai – zakržljalu, podrezanu i krutu minijaturnu mogućnost sebe.

Vesna Šejić