Olja Savičević Ivančević - Divlje i tvoje (poezija)

Olja Savičević Ivančević (1974) je uspešna, prevođena, nagrađivana hrvatska pesnikinja. Tema ove zbirke poezije je svet sluđen posle ratova, čežnja za morem, seta zbog prošle rane mladosti, detinjstva, kako je to biti drugačiji po poreklu u tom mračnom vremenu, ljubav koja je možda bila u ranoj mladosti, onaj koji nikako da dođe u svom savršenstvu, u jednoj pesmi se činio da je tu, pesme sinu i svetu koji će ko zna kakav biti i pesma o gradu koji to više nije, širokom svetu gde se traži mir koji ti tamo ne pripada:

Kad sam imala devet

Otac mi je rekao

     Da je njegov otac

  Da su još neki preci

Da je naše prezime

Iz Crne Gore….

Zatim je odnekud

Iskočilo čitavo pleme

Muško rodoslovlje

Stričevi đenerali

I tetke partizanke

Generali u koljenima

Mrtvi djed sa fotografije, pilot

Njegove četiri žene

I ona čukunbaba hajdučica.  – Mitovi i legende

A onda se seća i želi da ode jer ništa više nije isto:

Sećaš li se kako je to bilo

Živjeti

Dok ti društvo čine

Mačke uličarke i olinjale kuje

I svi smo zajedno na ulici

I jurcamo do kasnih sati…

Ja sam bila zaljubljena u mnoge

Gradove

I svi su mi nepodnošljivi

Tko ode taj se ne može vratiti

U tome je problem. – Naša ulica

I još o poreklu, prošlosti koju nije lako slaviti i savesti:

A da nas neko pita šta nas boli

Mi bismo odgovorili

Bole nas naši očevi

A tek naše majke.

I kada se seća perioda rata, sem što su im svi odjednom okrenuli leđa bez pozdrava, tu je i bolnica,

otac, rasplakani dečak koga je volela i ljubila u uniformi i onda kaže:

Nije tako strašno jer

Drugima je bilo gore

Nije to tako strašno

Ako se događa tebi

Pod uvjetom da preživiš – Perunike

Putovati na kraj sveta, našla je ona taj kraj na karti, čak i grad. Ako ode: ali znaj/ ako se ne vratim,/

neću ti pisati. Ali gde je početak: ali ja znam da je početak svijeta/ tamo gdje stojiš/ s osmjehom na usnama/ i ne misliš na mene/ na kraju. Tako je želja da se otputuje i svest da se gubi ljubav, ako je može biti. Piše o malim životinjama, o babama: čitav se sustav oslanja na prhke kosti naših baba. Pesnikinja je tu da izgrdi i digne svoj duhoviti glas pred muškom ohološću, pa u pesmi Ne čitaš žene:

Kažeš ne čitaš žene

Što bi ti one mogle reći

Naučile su te govoriti…

Učile živjeti

Uistinu dječače

Bilo je to

U najboljem slučaju

Uzaludan posao

Pesnikinja je tu da poziva na osećajnost i inspiraciju koja ne izlazi iz racija, ni matematike. Po statistici svako četiri minuta misli o drugima, a koliko bi bilo da se ostavi statistike i misli dobro o drugome bar pet minuta. Tako se pesnikinja razračunava sa vestima, informacijama nervozom, ljutinom stihom i opomenom koje se drugi ne bi setili. Odnosi nisu u svetu dati, pa se ne mogu popraviti, neko je uvek kriv jer je uzeo mesto na vrhu koje mu ni po kojoj ljudskoj kvaliteti ne pripada. Pesma Opaska o savremenoj državi je takav razračun sa kraljem u četiri gradacijska stepena - od kralja se očekuje hleb, pravda, mir i država za sve ljude, a kralj uzvikuje i peva, hihoće se i peva, podriguje i peva i na kraju pušta vetrove i peva. U pesmi Kuće na južnim padinama mašta se o tamo nekom blagostanju koje ipak nekome pripada, uzalud je maštati. Nisi odabran na taj način. Na kraju se ipak treba okrenuti sebičnosti, nisi mačka da grebeš:

Budi žena koja se uvek igra

Pljuni na varalice koje ti lažu

Da je samo patnja plemenita

Radost je veća

Radost je, a ne patnja, svaki put

Spasila svijet.

Iako je još život pred njom ona u pesmi Ne želim ništa posle smrti

Ne želim ništa posle smrti

Priznanje, ljubav i povjerenje

Ako mi želiš dati svoje prijateljstvo

Učini to sada.

Vesna  Šejić