Oto Tolnai - Drhturavi samuraj (eseji)

Čini mi se da sve ovo – i moje takozvane likovne beleške, naravno, poprimaju polako neki romanesknu formu, i tek sada se vidi, ne zbog njihove književne dimenzije, nego što se svet oko nas promenio, postao pustolovno romaneskni svet. Horor –roman.

Oto Tolnai (Kanjiža, 1940) je pesnik, pripovedač, dramski pisac, urednik časopisa Simposion, koji je prvo bio podlistak, pa samostalni časopis - uslovno osuđen, pa onda list u Mađarskoj, bavio se dvadesetak godina kontinuirano likovnom kritikom u Novom Sadu. Drhturavi samuraj ili Lična pinakoteka (podnaslov) je zbir kritika, eseja, impresija o šesnaest slikara. Počinje od lirske pesme Emanuelu Vidoviću, koja nije jedina, pa o Savi Šumanoviću, najviše odvojenih tekstova je o Milanu Konjoviću i Bojanu Bemu. Većina slikara o kojima piše su i lični poznanici, prijatelji, prisustvuje u nekim ateljeima u tvorbi slike. Imao je stan u Novom Sadu, pa u Subotici, Pešti, svoj salaš, bio jedno vreme u Parizu, putovao. Kupuje slike i pominje više puta Bemovu sliku Beli pas. Neke detalje ponavlja kao refrene. Slika mu je u dnevnoj sobi, skoro da određuje njegove misli, i kada tamo prima goste na spavanje, saznaje da su njihovi utisci sasvim drugačiji i to je jedna od intriga analize slike i slikarstva uopšte, sve je lična impresija i veština da se u tekst uplete niz poređenja od Direra pa do Van Goga, literature od Getea, Crnjanskog, Laze Kostića i niza drugih, što govori o širokom spektru znanja. Poređenja sa mađarskim slikarima i piscima povezuje njegovim delom dve kulture. Jezički je bogat i kreativan sa nizom novonastalih složenica, kao kod Laze Kostića, i rečenice slobodne kao kod Crnjanskog, a bili su poligloti. Kažu da je Tolnai najznačajniji naš pisac koji piše i na mađarskom jeziku. Ovakav izbor umetnika sa dobrim reprodukcijama čini zanimljiv, lični pristup slikarstvu i kako je lepo napisano sa mnogo emocija i razmišljanja bliži se romanesknoj celini.

Najpre radi sa jeftinim soboslikarskim farbama/ zato su njegovi zidovi toliko zidovi/ zato su toliko drap njegovi drapovi/ s cinkvajsom grundira platno/ solicilikvavicijukavi cinkvajs. (Sava Šumanović)

…

Laza Kostić je to i spolja očerupano pustopašno / obad božanstvo.

…

Suština konjovićevske mrtve prirode je samsonsko razaranje. On predmete tretira kao stubove, kao ogromne, teške mermerne stubove, u konkretnom slučaju jedan svećnjak i jedan ćup: ruši ih. Ovaj samsonski gest koji rastura stubove-nosače sveta, njegove oslonce, jeste centralni gest na mrtvim prirodama. Ali taj brutalni, razorni pokret ujedno je već i tvorački, umetnički rad: slikarstvo.

…

Ja sam već i u svojim prethodnim tekstovima pokušavao da uočim ideograme na Konjovićevom nebeskom svodu, jer sam tražio, jer sam hteo da sugerišem nešto stalno, nešto što je potez kičice, ali i veće od toga. Tako sam zamišljao – štaviše, već sam i sanjao! – da će se čitav konjovićevski svet izokrenuti, da će se tanke linije zemlje naći gore, i da će tamo gore konačno i nestati.

…

Od njegovih slika pod naslovom Varijacije na temu izdvojio bih veliki portret majmuna: Cihu slika apsolutnu ružičastu njušku tog majmuna na crnu plišanu pozadinu, zlatnom izvezenu, kao da slika portret neke stogodišnje španske kraljice – uprkos stalnoj opasnosti od smrti, smrtno ozbiljno.

…

Kišov esej o Safetu Zecu bio je kod nas možda prvi tekst koji o jedno slici nije govorio svoj analitički pristup. Imao je važnija posla s likovnim umetnostima, nego što je imala sama likovna umetnost.

…

Cenić koji mi je prošle godine u Hamburgu pričao o stoletnim platanima svoga oca, poznatog botaničara, u arboretumu u Trstenom, o tome da, kad se digne oluja, nevera, taj platan ne dozvoljava da izgubim ijednu svoju granu i natrule grane odbacuje samo kad je bonaca.

Vesna Šejić