Paolo Đordano – I nebo je bilo naše (roman)

Kad bi smokve sazrele, brali smo ih i sa tuđih stabala. Zato što nam je sve to pripadalo. I nebo je bilo naše.

…

Ljubav mu nije dala da diše. Gušila ga je.

…

Čovek celog života upoznaje svoje bližnje… Bolje je i ne pokušavati.

Paolo Đordano (1982) je u romanu I nebo je bilo naše opisao niz ljubavnih trouglova, to je roman tragedija i kao u svakoj tragediji dramski zaplet se zasniva na nesporazumu. To je i roman sa tematikom: ekološki aktivisti koji imaju smelost da idu do kraja sa oružjem i ubistvom protiv ljudi koji su skloni kriminalnim malverzacijama, a imaju vlast u rukama, deca u hraniteljskoj porodici, načini vaspitanja, mračne strasti koje dovode do osveta, smrti i to nije sve. Mesta radnje su Torino, Apulija gde se najveći deo vremena drama odvija, Kijev i Island. U Italiji plemstvo vlada kroz istoriju vekovima, klasne razlike određuju odnose među ljudima. Ovaj roman je i na tome zasnovan. Radnja traje od  Terezine 14. pa do 32. godine. Ona je iz dobro situirane porodice i dolazi svako leto sa ocem u Apuliju svojoj baki koja je bila nastavnica i živi u vili. Jedno leto noću je u njihov bazen provalilo trojica dečaka da se kupaju. Oni su sa farme gde ih otac Nikole, ujak Berna i hranitelj Tomaza odgaja u strogo religioznom duhu. Bio je na Tibetu i povezao budizam sa hrišćanstvom, pronašao citate u Bibliji koje su oni učili napamet. On ih podučava onome što on zna i ne šalje ih u škole. To će ih obeležiti i ta strogoća u pubertetu u njima probuditi pobunjeničke i skaradne strasti i međusobne komplikovane odnose što će pokretati tokove radnje. Kad su imali sedamnaest godina Tereza i Bern su se predali strasti i to će obeležiti njihova život bez obzira na njegove druge veze. Ti si pristojna devojka, Tereza. Oni su drugačiji. Rasli su sa korenjem previše plitkim. Pre ili kasnije neki udar vetra će ih iščupati i odneti.  Bern je bio povodljiv, odlučan, strastan, težio je ličnoj porodici, želeo dete, nije uvek vladao svojim strastima, zanesenjak; sve to makar protivrečno čini junaka od koga ne znamo šta očekujemo. Tako je roman zasnovan na nepredvidljivim obrtima i zanimljiv do kraja. Niz epizodnih junaka su karakterno zanimljivi i živopisno dati. Baka čita kriminalne romane, kupa se na kraju života u februaru i tako strada. Terezin otac se takođe jedno leto zaljubio u devojku, seljančicu. Pobegao i živeo u otuđenom braku. Ponekada se zapitala ko je otac u stvari: inženjer koji u Torinu nije skidao odelo i kravatu ili taj čovek sa zapuštenom bradom koji se polugo vrzma po kući. U svako slučaju bilo je jasno da je moja majka, koja se udala, izabrala samo jednog od njih dvojice, a za onog drugog nije htela ni da čuje. Možda zato nije lako oprostio kćerki izbor od koga ona nije odustala. Jedno vreme na farmi žive tri para i pokušavaju da budu komuna koja će proizvoditi hranu bez pesticida. Njihove razlike i nespremnost na mukotrpan rad će ih razdvojiti. Kao što se može pretpostaviti nailazimo i na patetiku, ali ljubavni roman je u pitanju. Neočekivano mnogo opisa koji čine radnju živopisnom.

Okrutna je to krivica za jednog roditelja, da tuđe dete voli više od sopstvenog. Nemilosrdna kazna za sina, saznanje da zauzima drugo mesto u očevom srcu.

…

Naš uzgoj, kultura zasniva se na nečinjenju: nemoj raditi ono za šta priroda može sama da se pobrine. Želeli smo da dokučimo njenu mudrost i što bolje da je iskoristimo za svoje potrebe. Želeli smo da obnavljamo – sve ono što je od te zemlje na silu oteto.

…

Kijev mi je izgledao negostoljubivo i zastrašujuće: podzemni prolazi sa zagušljivim prodavnicama, beskućnici  obeznanjeni od alkohola, pokrene stepenice metroa tako dugačke i strme kao da vode pravo u središte Zemlje.

Vesna Šejić