Patrik Modijano - Da se ne izgubiš u kraju (roman)

U vremenima katastrofa ili moralne propasti, nema drugog leka nego pronaći oslonac da se ne izgubi ravnoteža i ne potone u beznađe.

Patrik Modijano je dobitnik Nobelove nagrade. Pisac je Pariza i to bistroa, zabačenih ulica, dugih šetnji u bekstvu od poznanika, u traganju za vremenima detinjstva koje nije bilo srećno. U većini njegovih romana je glavni junak čovek koji je od problematične majke bio napušten, otac je poznat, ali nije spreman da se njime bavi, ili ga uopšte ne zna. Ljudi koje je poznavao u detinjstvu su sa margine društva i u nekim nedozvoljenim radnjama; pred zatvorom ili u povratku iz njega. U romanu Da se ne izgubiš u kraju Žan Daragan, čovek u nekim šezdesetim godinama, koji se kloni ljudi, živi usamljeno i nada se nekom telefonskom pozivu primamljivog ženskog glasa, jer možda ga još nešto čeka u životu. Poziva ga nepoznati čovek da ga obavesti da ima njegov izgubljeni imenik i to će biti okidač za njegovo prisećanje koje teče u tri vremenska sloja. Onaj najvažniji detalj izbija tek na kraju romana. Ime Ane Astro mu nešto znači, traži tu ženu odavno. U jednom periodu je napisao svoj prvi roman u koji je namerno, a nevezano za temu, uneo njeno ime ne bi li mu se javila. Kada je to uspelo, nailazi na ženu koja se mnogo toga ne seća, bio je to mračan period u njenom životu koji je uspela da zaboravi. Nailazi na povratnika iz zatvora koga se seća iz detinjstva i saznaje da je ona bila u zatvoru. Odlazi u kraj gde je sa njom bio kao dečak godinu dana. Tamo ga lokalni lekar ljubazno prima i u priči mu omogućava da se seti nekih detalja iz te godine. Majka je iz nepoznatog razloga bila prinuđena da ga prepusti na čuvanje Ani, tek slučajnoj poznanici. Ana se bavila nepoznatim, svakako sumnjivim poslovima. Povela ga je jednog dana do nekog malog mesta na moru obećavši mu da će ga povesti u Rim. Na kraju je u toj kući ostao sam i posle nekog vremena je došao njegov otac da ga odvede u dom za nezbrinutu decu. O tom boravku u domu i bekstvima saznajemo u drugom romanu. Sve se to u njegovom delu nekako nadovezuje. Modijano vrlo precizno piše, svedeno, sa malo detalja, u stilu detektivskog romana, a tragajući za izgubljenom vremenu, kao Prust samo u kratkoj formi. Romani mu ne prelaze 150 strana. Portreti su kroki, ali ubedljivi, sa psihološki suptilnim detaljima.

Izbegavao je da razmišlja o tom dalekom razdoblju svog života. A za svoju majku nije čak znao ni da li je još živa.

…

Kad je bio mlađi, koristio je svaku priliku da se krišom iskrade od ljudi, mada razlog nije tačno mogao da objasniti: potreba da prekine sa svima i nadiše se svežeg vazduha?

…

Bio je uveren da će ih se jednog lepog dana otarasiti kao što je već učinio sa mnogim ljudima u svom životu.

…

Nikad nije razumeo kako neko može da stavi u roman biće do kojega mu je zaista stalo. Kad jednom sklizne u knjigu, kao da je prošlo s druge strane ogledala, izmakne vam se zauvek. Kao da nikad nije postojalo u stvarnom životu.

…

Primetio je da vrlo retko srećemo osobe koje bismo rado želeli da sretnemo. Dva do tri puta u životu?

…

Osećao je da će ovaj moći da mu otkrije tajnu njegovog porekla i sve o onim zaboravljenim godinama s početka njegovog života, sve osim nekih detalja koje samo ponekad izbiju iz dubine, ko, na primer, slika ulice koju natkriljuje lisnati svod, jedan miris, ime za koje ne znate kome pripada, neki tobogan.

…

Odviše je strahovao da će njegova tuga, do tada potisnuta, prostrujati kroz godine kao kroz fitilj na eksplozivnoj napravi.

Vesna Šejić