Peter Esterhazi - Dnevnik o gušterači (dnevnik)

Orao ne lovi muve.

Trudim se da prokrijumčarim smisao u ovaj dan.

Peter Esterhazi je napisao i svoju poslednju knjigu, opisao je bolest, rak gušterače, lečenje, i kako se on osećao u toku lečenja. Čini se mračna tema, ali on je duhovit i nadasve obrazovan čovek te je tekst često esejistički, ili šaljiv. Kroz period lečenja stalno pominje periode kada nema apetit, i šta sve jede kada može, skoro da je to i dnevnik probrane mađarske kuhinje. U početku opisuje razne vrste terapija koje mora da trpi i neke od posledica, mada nerado pominje bolove. Žali se na stalnu pospanost i nemogućnost da čita koliko bi hteo, kao i da piše koliko smatra da je potrebno, ali pri kraju knjige saznajemo da je objavio neko delo sa svojim prijateljem, esej i šta već još. Mnogi zdravi ne bi toliko uradili. Njegova porodica, trojica braće, sinovi i kćerka su uz njega. Na javnim skupovima mu se obraćaju sa puno pažnje i on se pita da toj dobroti ne doprinosi njegova Guki, kako zove bolesnu gušteraču. Naziva je svojom ljubavnicom, lamentira nad neprirodnim odnosima jer ona je ipak u njemu, do kraja dnevnika je u dijalozima sa G. prvo deminutiv, a onda samo inicijal. Često je spreman da se našali na svoju situaciju i skoro nikada ogorčen, zabavlja ga da psuje. Nije, tako tvrdi, vernik, ali je u dijalogu sa Bogom. Kada je svojoj najmlađoj unuci od dve-tri godine rekao da ima rak, ona je cičala od sreće, a on bio zadovoljan. Zabavljaju ga dvosmislice. U dijalogu je sa nizom filozofa, prijatelja pisaca, i navodi citate, ali onda nam opiše nered na svom radnom stolu i pod stolom i nizom knjiga gde sve te citate proverava. Esterhazi su stara plemićka mađarska porodica i on se trudi da ostane dostojan potomak.

Bila bi greška u razmišljanju ako bismo zaključili da bi se čovečanstvo usrećilo kad bi svako imao rak podželudčane  žlezde. Ne bi. Ali bi, međutim, bilo neophodno da u svakom trenutku Stvaranja postoji bar jedan čovek koji ima rak, i onda bi taj i iz čoveka i iz Stvaranja izvukao svu dobrotu. I Gospod bu mogao zadovoljno da protegne svoje telo nagnuvši se nazad u fotelji.

Klonuli zgureni ptić. Stvoren sam da letim, čučati ume svako. Mada, jedan pravi, veliki specijalista čučanja – i to je nešto.

Vratio bih se ramenu. Pravi bolovi, i posve neočekivani, razvaljuju mi rame, sav se preznojim. Tvrdim: bol, neka kaže ko šta hoće, nije dobar. Ja ne umem da ga iskoristim za bilo šta. Ima onih što znaju. Ali u mom slučaju to bi mogao da uštediš, Gospode. Mislim da ovako ni tebi nije dobro, a meni sigurno nije . I zašto bismo umnožavali u svetu nešto što nije dobro?

Sinoć večera sa Micušem. Koliko predivne finoće! I, bojim se, baš toliko i stega, trpljenja, nezaštićenosti. Štitio bih ga kao lavica. Ne mogu da budem toliko star a da on ne bude moj mali sin.

Pokušavam da mislim na revoluciju. Koliko se samo podmuklosti, pritvornosti, licemerja, laži, pljačke, gluposti nakupi u senci jednog od najvažnijih trenutaka naše istorije. Trebalo bi da se radujemo ovakvom danu.

Jedna od najtežih zadataka je ustanoviti razliku između farisejstva i vere. Farisejstvo je uvek efikasnije. A i lakše. može se odmah ići na blagajnu. I skoro da i nema ničeg osim blagajne. Kažem: skoro, jer je stvar moguće zakomplikovana – naime, i farisej je vernik. Samo što se pri tom busa u prsa. I ubeđen je da čitava priča govori o njemu. Bog može samo da se raduje što ima tako jebeno dobre vojnike. U ovo jebeno nisam sasvim siguran.

Vesna Šejić