Peter Esterhazi - Jednostavna pripovest zapeta sto strana (roman)

Mi smo u miru koji održavamo ratovima.

…

Oprezni snishodljivi dvorjanin i siloviti rodoljub u jednom istom gestu. Nije ni čudo što je hod tako šepav.

…

Ovo je domovina sebičluka, uzajamnog blaćenja, nekulture i uskih vidika. Pusti me da progledam.

Peter Esterhazi (1950-2016) je objavio roman Jedna pripovest zapeta sto strana – Verzija s mačevanjem - u kome sledi sto poteza mača ili pera na sto listića, a 229 strana knjige, u kome je opisan istorijski trenutak sedamnaestog veka na teritoriji Mađarske za vreme vladavine kralja Leopolda i turske vlasti. Junaci su plemić Pol Njarij, njegova plemenita gospođa Kara Žigmond, hirovita i ljubavnim lutanjima sklona, kuvar koji je bio otet kao dete i janičar. Kad je pokazao kuvarski dar, umilostivio se svom beglbegu i hranom i svojim telom. Poslan je natrag da kuva u Karinom domu i špijunira. Narod je zlostavljan od Leopoldovih vojnika, ličnog plemstva i Turaka. Sela su popaljena, stanovnici ubijeni, a deca koja su ostavljena da žive smeštena u prihvatilište, njihove monologe možemo pročitati. Bog ih se ne udostojava nego je poslao crnog mačka da bude njegov glas. Desilo se ubistvo Pol Njarija: ili ga je ubila Kara iz srama jer se zaljubio u muškarca, ili je sam sebi presudio podstaknut mačkom, ili ga je ubio kuvar. Kada se kuvar vratio u okrilje svome beglbegu, ovaj shvata da je Mađarska izgubljena. To je i vreme kada je Isak Njutn bio usred svoje studije, Leonardo da Vinči se vraćao iz Turske ne uspevši da sagradi most, a došao je Mikelanđelo da to pokuša. To su periodi koji su opevani kao vreme junačkog oslobođenja i deo nacionalnog ponosa. Peter Esterhazi opisuje sluđene plemiće sklone da sebi ugode hranom i raskalašnostima, ohološću i ispraznim razgovorima. Narod je ponižen u bedi. Kako sam pisac po precima vuče korene iz tih vremena imao je pravo da opiše i drugačiju sliku verujući da nacionalna pijanstva moraju imati otrežnjujuću protivtežu.

I kamen će progovoriti ako mu se polome zubi. Tako nam Bog pomogao.

…

Bio je čovek „i“, a ne čovek „ili“. Ni borba nije samo borba, ona je i život, rekao je, i utom smo stigli i do predjela.

…

U to vreme su dvojica špijuna (mogli smo se i lepše izraziti: dvojica tajnih žandara, informatora) projurili pored dvorca. Oni su videli dvorac, dvorac međutim nije video njih. Tako to već ide.

…

Gospod nije naše živote projektovao na osnovu aksioma velikog Euklida. Ne zna se kad je kriva prava, i kad je ravan klepava. A kad je uspravno vodoravno, i obrnuto, znaćemo pouzdano tek kada već propadnemo.

… 

A kad kažeš smrt, ne pomišljaš na crve koji pod zemljom piruju tamaneći tebe, već na carstvo nebesko pomišljaš.

…

Vatru u srcima rasplamsavala su Tekelijeva goropadna ludovanja, nešto podalje se ozbiljni Ferenc Rakoci spremao da povede domovinu u jedan od njenih najlepših i najuzvišenijih poraza, dok je Beč nevoljno i veoma rutinski manevrisao na evropskom parketu, obraćajući pažnju na Mađare samo toliko koliko su to njegovi interesi zahtevali i mogućnost dopuštala.

….

To je istorija Mađara, od raznog ničega se povremeno sklepa nešto, a propuštene mogućnosti (ono što je moglo da bude), uplakano sećanje pretvara u stvarnost.

Vesna Šejić