Peter Handke – Spori povratak kući (roman)

Peter Handke je nedavno proglašen nobelovcem i konačno jedan nosilac takve nagrade čije smo delo uredno prevodili, deo je našeg kulturnog miljea. Politikom svoje otadžbine, Austrije, nije ponosan i u ovom vremenu kada je roman kod nas preveden politike se i grozi. Glavni junak romana Zorger je geolog. Roman ima tri dela: Pređašnje forme, Zabranjen prostor i Zakon, junak romana se kreće od krajnjeg severa Amerike, do nekog univerzitetskog kampusa na obali mora, i na kraju je u Njujorku odakle će krenuti kući. On veruje da ima poseban dar da nasluti podzemnu konfiguraciju tla, odnose stena, formiranje rečnog dna nanosima kamenja, i u toku svoga istraživanja ne fotografiše nego crta. Tako kako vidi tlo gleda i lice neke žene, njene crte lica posmatra kao pravilno ispucalu obalu reke i naslućuje strukturu kostiju, a grad pored kampusa prepoznaje u nizu slika koje zamišlja, niza delatnosti stanovnika, Njujork pak oseća kao strukturu zvukova. To je njegov način zapažanja i piščeva osnovna tema. Kada Zorger uskladi konfiguraciju tla, rastinje na njemu i odnosе neba, oblaka, onda stiče neki sklad u sebi. Ljudi su uzgredni i ne čine njegovu suštinu. Čovek je otuđen: kada misli o svojoj trenutnoj ljubavnici Indijanki, u prvom delu romana, vidi njihov razilazak; otkada su mu roditelji umrli sa braćom i sestrama nema nikakve veze, nisu se ni sukobili da bi mogli da se pomire, čekaju smrt nekoga od njih da bi se opet susreli. Ima negde sina koga nije znao da voli, ali će kada ga sretne, voleti kako treba. Ali sve te intimne istine saznajemo usput, to nije tema romana, nema fabule, samo slike koje vidi junak i njegovo osećanje njima izazvano. Ne znamo za koga radi, šta mu je teorija jer se sprema da napiše studiju. Kada razgleda svoje zabeleške i ono što je naslikao menja teorijske postavke, ali to samo tako pomisli. Ne znamo njegov status u kampusu, da li je bio predavač. Glavni je junak, sve ostalo je periferno, ali je opisivan u trećem licu. Pisac ne ugađa čitaocu, traži koncentraciju, ima zbunjujuću rečenicu. Na kraju se suočimo sa zabrinutošću nad ličnom celovitošću.  

„U koju zemlju porekla biti pokošen vrtlozima jakog vetra?“- Tako se javila slika u kojoj je Zorger izgledao kao razlog svoje ukočenosti: sedeo je daleko pozadi u niskim, praznim „halama kontinenta“ i u „noći stoleća“, kao neko ko je uz proklinjanje stoleća sada bar oplakivao sebe i sebi ravne – i u isto vreme tu mu je bilo uskraćeno, jer je bio „sam sebi kriv“. Da , nije bio čak ni žrtva, i nije mogao sa žrtvama ovog veka ni da se nađe zajedno u Velikoj Žalopojci, niti da u ushićenju zajedničke patnje ponovo postane zvučan. On, „nepoznati koji sedi“, možda je bio slab, ali potomak vinovnika, i ugledao je sebe kao vinovnika; a ubice naroda u svom veku kao pretke.

 ...

Bilo mu je svakako pravo što nije izigravao profesionalca, i što se čak ni u svom ipak svakodnevnom stručnom radu nije ponašao poslovno: konačno je on, onako kako je hteo, svoju delatnost obavljao sa zatvorenom mesečarskom ozbiljnošću laika; okrenuvši leđa svemu, ne deleći svoje vreme ni sa kim, pokatkad se osećao opkoljen nekom magičnom lepotom.

 ...

Neću da budem neko ko je nestao u bedi, nego moćno žalosno telo. Moj poklič je: Potreban si mi! Ali kome se ja to obraćam? Moram sebi ravnom. Ali ko su to Meni-ravni? U kojoj zemlji? U kom vremenu? Potrebna mi je izvesnost biti sobom i biti odgovoran za druge. Mogu da živim! Osećam snagu da kažem kako Jeste, a ipak, uopšte ne bih želeo da budem nešto, i uopšte ne bih želeo da kažem nešto: svima, nikom, biti poznat, u svemu Živ. Da osećam ponekada pravo na sveopšti prostor. I moje vreme je Sada; sada je Naše vreme. Ističem, dakle, zahtev za svetom i ovim vekom – jer to je moj svet i moj vek.

 ...

Zorger je jednom čuo za neko neobično sveto brdo u Kini koje je bilo zabranjeno za strance: pričalo se da su sa njegovog vrha domoroci, ipak samo onda kada su imali sreće sa vremenom, mogli videti svoje senke na oblacima nakupljenim ispod i da su u naročitom obličju senki mogli čitati svoju budućnost.

 Vesna Šejić