Peter Handke - Popodne pisca (pripovest)

Vi znate, jedino moje prosvetljenje jeste – sporost.

…

Već time što sam se izdvojio – pre koliko godina? – i išao po strani, da bih pisao, priznao sam, kao čovek društva, svoj poraz; doživotno sam sebe odvojio od drugih.

Tema pripovesti Popodne pisca Petera Handkea je niz opisa, detalja koje vidi neki pisac koji je izgubio reči i sada ih pronalazi. Ujutro je šetao, pisao i izašao u neki grad u vreme božićnih praznika. Hodao malim ulicama koje su ga dovele do centra grada i neophodnog susreta sa ljudima, izvelo iz usamljenosti njegove kuće, radnog stola. Nije mu to prijatno, sreće neobuzdane đake, nesrećne što su morali da raspravljaju o knjigama, ljude koji bi da se prisete odakle prepoznaju njegovo lice, i na kraju nekog čoveka koji zna ko je on i traži mu autogram. Odlazi u kafanu da jede. O jelu ne priča, opet vidi ljude. Celo vreme šetnje on smišlja kako će dalje teći njegov nenapisani roman. Prepliću se slike koje zamišlja i ono što vidi. Pada sneg, pa prestane, a on zamišlja leto i neki susret sa nekom ženom, sve je tako neodređeno. Neko mu se obraća, on ga ne čuje niti razume, a mi ne znamo da li je to njegova fikcija, ili stvarni susret. Nema mnogo razmišljanja, samo senzacije, a ipak je to i esej o usamljenom umetniku, pitanju: kome on treba, ima li ikakvog smisla. Susreće se sa svojim prevodiocem koji je nekada počeo da piše, ali je to bila tolika muka da se odlučio da prevodi. Otkako prevodi nije mu teško da zamisli da umre za radnim stolom. Na kraju se Pisac plaši da se sutra kada počne da radi neće setiti ničega što je već rečenicu po rečenicu u šetnji zamislio. Planira da ujutro izgazi sneg u svome vrtu kao da je prošla horda. Potrebni su mu ljudi, ali je prema njima i netrpeljiv. Na kraju ostaje samo Geteova rečenica: Sve je tu, a ja nisam ništa.

Piscu u jedno pade na pamet smešan film u kome je junak tako dugo čekao pred zgradom i išao gore-dole da je na kraju sam sebe utabao u rov iz koga se video samo još njegov šešir.

…

Pisca obuze čežnja (ta reč je dakle, posle svih decenija, još uvek važila) za ponovnim životom po svetskim metropolama u kojima je , iako najradije sam usput, poznavao tu i tamo u kvartovima centra grada ili na periferiji neke koji su kao i on, svako na svoj način, bili opsednuti istim pitanjima i predani istim stvarima; nije on želeo da upozna dvojnike nego samo da sa njima deli tlo pod nogama, vetar, vreme, svitanje dana i spuštanje večeri.

…

Doduše ponekad je on doživeo da je i kritika bila umetnost za sebe – nalaženje nekog stožera, podesno svome predmetu, koje bi se moglo zvati i „vizija“, i savesno razvijanje te vizije, bar kao i u svakom drugom poslu, ipak, veliko pravilo na takvim stranicama bilo je u najboljem slučaju, držati se šeme ili, u najgorem slučaju, kaišariti, pri čemu je volja za suštinom odavno uzmakla pred brzo prokljuvljivim zadnjim namerama; gde se, umesto da se proizvodi kritika, vodila kurvinska politika.

…

Nije li on, pre mnogo godina, dok je svakog popodneva hodao isključivo sam, sporednim putevima, neopažen od bilo koje ljudske duše, i sa osećanjem neke čudne more, mislio da se razložio u vazduhu i da više nije postojao?

…

Znali su u međuvremenu da on nije ovamo dolazio da bi ih posmatrao ili „prikupljao građu“, nego zato što je verovatno i on bio periferna egzistencija.

…

Čudio se samom sebi, sasvim blizu davno zaboravljene jeze.

Vesna Šejić