Ponoćni ekspres (Midnight Express, 1978.)
„O, ja već znam. Znam da si ti pokvarena mašina. Zato te fabrika i drži ovde. A znaš li kako ja to znam? Ja znam zato što sam ja iz fabrike. Ja pravim mašine!“
Kad mlađani Bil Hejs, u tom trenutku naivni američki turista, pokušava da iz Turske prošvercuje nekoliko paketa hašiša, biva uhvaćen na aerodromu, dospeva u zatvor, prolazi kroz suđenje i dobija strogu kaznu. Turci se ne šale sa tim stvarima. „Ponoćni ekspres“, vrlo ubedljiv u prikazivanju užasa proklete avlije i očaja glavnog junaka, izazvao je pažnju širom sveta i pokupio gomilu nagrada, uključujući i dva Oskara. Niz snažnih, ubedljivih, nezaboravnih scena, zlih i ružnih Turaka i, najblaže rečeno, simpatičnih Amerikanaca, uz muziku Đorđa Morodera i kameru Majkla Seresina, nisu nikoga ostavili ravnodušnim.
Zasnovan na autobiografskoj knjizi, po (prilično slobodno napisanom) scenariju Olivera Stouna i u režiji Alena Parkera, bio je zabranjen u Turskoj (prikazan tek 1991. na TV, nikad u bioskopima), ali i u drugim zemljama. Kod nas je prikazan na Festu uz ozbiljne proteste ambasade Turske, a nakon toga nije otišao pravo u bioskope, neko vreme je „nestao“ u cilju održavanja dobrih međudržavnih odnosa.
E sad, da li je to bilo baš tako strašno kako je u filmu prikazano? Pa... baš i nije. Sam Vilijam Hejs je bio razočaran filmom tvrdeći da se dosta (užasnih) scena iz filma u stvarnosti nije dogodilo, a nije ih bilo ni u njegovoj knjizi. On se, kao i Oliver Stoun, mnogo godina kasnije, izvinio u Turskoj zbog onog što je uradio.
Kako je bilo u zatvoru? Sećate li se Pitera Grejvsa, kao blago pedofilnog kapetana Overa, koji pita klinca u kokpitu: „Džoj, da li si nekada bio u... turskom zatvoru?“ (Ima li pilota u avionu, 1980)?
Časlav Petrović
