Radka Denemarkova - Novac od Hitlera (roman)

Čim čovek oprosti, udružuje se sa njima.

Savest ume da peče i onda je tu Vlast da svojom kampanjom pokaže da živiš u dobrom i pravednom svetu, a onda ta Vlast može da radi šta hoće. Nacizam kao i socijalizam je uveo u čoveka strah, ali mu omogućio lično i kolektivno zlo. To bi bile neke poruke Radke Dinmarkove u romanu Novac od Hitlera. Glavna junakinja Gita Laušmanova je germanizovana Jevrejka. Otac je bio bogat, vlasnik vile, voćnjaka jabuka, proizvodnje, zemlje. Iako je u jednom trenutku okačio kukasti krst na rever – Šta će reći ovi naši – ipak je petočlana porodica prognana u Aušvic. Gita je tada imala dvanaest godina, a vratila se kući sa šesnaest da bi se našla sa nekim preživelim članom porodice. Ali u selu su kuću i svu imovinu zauzeli i podelili meštani. Pre toga se vratio njen brat koga su zatukli glađu, isekli njegov leš, spalili u kaminu i kosti zakopali u voćnjak. Nju bi zadesila ista sudbina da je nije tajno hranila nova gazdarica u kući jer je bila pred porođajem i plašila se da joj se zlo ne vrati. Ona je nekako uspela da pobegne u Prag, iako su joj, za svaki slučaj, polomili nožne prste. Posle pedeset godina ona sa sedamdeset i pet godina, ima i dve unuke, poznata lekarka, potražuje svoju imovinu i tu se na sudu opet susreće sa svim zlom seljana jer oni tu žive, oni to sada smatraju svojim. Otac joj je bio Nemac, bio je bogataš, i onda se izvlače svi tračevi o njoj i šta onda ona tu uopšte traži. Na kraju će pisati memoare, a unuka neće odustati da povrati svoju pradedovinu.

A zašto uopšte onda niste radije ostali u koncentracionom logoru za jevrejske porodice? Sa svojim bratom?  Niste loše živeli, vidala sam film. Zašto niste ostali u Poljskoj?

. . .

Svi ovde govore, a to može da potvrdi i ispisnik, da je on bio kolaborant, i zašto ne, to što je umro u koncentracionom logoru tu činjenicu ne isključuje.

. . .

Gospođa Lašmanova, koju ovde tako odlučno zastupate, dugo se lečila na psihijatriji, ali to vi svakako znate. Ili ne? U ludnici. U ludari. Tako mi imamo određene i, rekao bih, prilično velike sumnje u punopravnost ovoga što je kazano, i tuda i u opravdanost njenih zahteva.  

. . .

Znate li uopšte koliko snage i samoporicanja mene košta moja ljubaznost? Odgajana ljubaznost? Ta beskonačna proba, taj celoživotni eksperiment, da li je moguće, da li je uopšte moguće ponašati se ljudski? Među ljudima? Morate igrati igre. A njihov izbor nije tako veliki. Inače će vas namirisati i reagovaće ne vas. Zato što ste ljubazni. Ljubaznost zamenjuju za slabost. Učila sam da preživim među podlacima svakog dana. Kao čovek koji jača telo jutarnjim tušem hladne vode.

. . .

U julu 1945. oduzeli su ocu svu imovinu. Mali zamak, veliko imanje, dvesta sedamdeset hektara zemlje, radionice, destileriju. Krunski svedok je bio Ladinek Solarž.

U Lašmanovoj porodici se govorilo nemački i na isti način su vođene računovodstvene knjige.

Ta rečenica je odlučila.

Ladinek Stolarž je dobio kovačnicu i radionice a za svoju sestru mali zamak, druga dva svedoka, deo zemlje. Ostatak je podeljen između sedamdeset i pet stanovnika Puklica.

Vesna Šejić