Romen Gari - Obećanje u zoru (autobiografija)

Književno stvaralaštvo nije za mene postalo ono što uvek i jeste, u trenucima svoje prave autentičnosti, lukavstvo kojim pokušavaš da izbegneš nepodnošljivo, način da ispustiš dušu kako bi ostao živ.

…

Nisam dovoljno pesnik kada treba ubijati svoje bližnje.

Romen Gari (1914-1980) je naturalizovani Francuz, rodom ruski Jevrej i odrastao je u Vilnjusu, koji je tada bio u okviru Poljske, jedno vreme bio u Varšavi i na kraju se doselio sa oko petnaest godina u Nicu, grad koji je odabrala njegova majka iz neobjašnjive potrebe da joj sin postane francuski rodoljub, pisac i diplomata. Autobiografija Obećanje u zoru je podeljena u tri dela: detinjstvo, studentski dani, rat. Majka je bila u Rusiji osrednja gumica, lepotica, bez stručne obuke, rodila je vanbračnog sina sa Jevrejem koji je imao porodicu. Svoj život je posvetila odgajanju sina, svoj glumački dar pretvorila u trgovački. Snalazila se, ali njemu ništa nije nedostajalo. Stalno je imao osećaj odgovornosti da zadovolji njene ambicije. Imala je nemiran karakter, često je pravila scene u želji da njih dvoje zaštiti što je dovodilo do niz neprijatnosti za sina i trenutaka kad je plakao. Pisac ne krije svoje sramote i slabosti, ali ih pripoveda sa mnogo duha. Iznenadni paradoksalni obrti čine šarm ovoga dela, štite od patetike. U drugom delu i vremenu školovanja je pokušavao da se materijalno osamostali sa osećanjem obaveze da ne razočara majku, ali mu to do prve objavljene pripovetke nije išlo lako od ruke. Tu su i komične crtice o ženama koje je pokušavao i ponekada uspevao da osvoji. Francuska je očekivala da pobedi Hitlera zato što su oni Francuzi. Tek kad su napadi počeli, shvatilo se koliko su nepripremljeni. Naš pisac ne dobija očekivani čin posle završene akademije jer je nedovoljno dugo naturalizovan. Da bi ispunio majčina očekivanja ulazi u niz neočekivanih situacija. Posle brzog poraza avijatičari se neorganizovano povlače u Afriku i na kraju njih pedeset stiže do Engleske da bi se borili protiv zajedničkog neprijatelja, trojica prežive. Pisac traži opasne situacije, nabraja svoje poginule prijatelje i preživljava posle bolesti i ranjavanja. U sebi je u dijalogu sa majko, čita pomno njena pisma i tek na kraju saznaje da je ona već tri i po godine mrtva, ali je da bi ga ohrabrila ostavila svojoj prijateljici stotinu pisama da ih ova šalje u nekom ritmu. Dobio je dva Gonkura, imao čin, dobio od de Gola Krst oslobođenja, postao diplomata na kraju i u Americi, obogatio se, ali majka nije doživela da to vidi. I dan-danas njena volja i njena hrabrost obitavaju u meni, i poprilično mi otežavaju život, ne dozvoljavaju mi da očajavam. – Nikad nisam postao cinik, iti čak pesimista, naprotiv, često doživljavam trenutke velike nade ili slutnje.

Odavno već ne strahujem od podsmeha; danas znam da je čovek nešto što nije moguće ismejati.

…

Psihoanaliza dobija danas, kao i sve naše ideje, bezuman totalitaran oblik; nastaji da nas zatvori u  oklop sopstvenih perverzija. Zauzela je mesto koje su sujeverja ostavila upražnjeno, vešto se uvija u semantički žargon koji fabrikuje sopstvene elemente za analizu i privlači klijentelu sredstvima zastrašivanja i psihičke ucene.

…

Nešto se dogodilo u meni. Ne znam šta: neograničeni mir, utisak da sam dosegao. More, od onda, za mene uvek beše skromna ali dovoljna metafizika. Svaki put kada ga posmatram, ja sam srećni davljenik.

…

Bili bi mi žao da se iz svega prethodnog zaključi kako nisam bio srećan čovek. Još od detinjstva sam,  na primer, uvek vole kisele krastavce, ne kornišone, nego krastavce, prave, jedine i jedinstvene, one koje zovu krastavce na ruski način. Uvek sam svuda uspevao da ih nađem.

Vesna Šejić