Ruska fantastična pripovetka

Ideja nema danas, i onda se za fenomene uhvatiše.

…

Još su do te mere sve zapetljali, da glupaka od pametnog ne možeš razlikovati. Namerno to učiniše.

(Dostojevski)

Petar Vujičić je načinio izbor od dvanaest pisaca koliko ih ima u antologiji, a vremenski obuhvata skoro čitav vek razvoja ruske pripovetke: od 1825 do 1922. godine. Zastupljeni su pored ostalih Puškin, Gogolj, Turgenjev, Dostojevski. Fantastika je inspirisana usmenom tradicijom, kao i nemačkim romantizmom. U početku radnju zapliće baba veštica koja ima mačka moćnog da se pretvori u titularnog savetnika i zaprosi devojku; zatim se pojavljuje sam đavo, a na drugom delu zbirke fantastični doživljaji su proizvod unutrašnjeg razdora ličnosti. Motivi koji izluđuju čoveka su novac i neostvarena ljubav. San je stanje kada nečastive sile mogu da vladaju, kao i more koje obuhvate čoveka. Prozor u noći, ogledalo, slika, pa i muzika koja obuzima umetnika su prilike da se strada. Prve pripovetke se još i srećno završavaju kao u bajci, a što idemo dalje sve smo bliže tragediji. Puškinova pripovetka Pikova dama je čuvena i kao povod za operu Čajkovskog. Kartanje je porok koji uništi čoveka. Gogolj je u pripoveci Portret dao đavolu moć da iz očiju naslikanog lihvara sam nečastivi gleda ljude, čini nesreću i uvodi ih u ludilo. Turgenjev koji je veći deo svoga života proveo po Evropi piše o mističnom događaju u Italiji, Ferari šesnaestog veka, mistika je orijentalna iako početak pripovetke podseća na Bokačov Dekameron. Dostojevski je opisao razgovor pokojnih, njihovo tračanje, društveni nemoral. Retko je Dostojevski duhovit, ovde jeste: Pođoh ja da se razonodim, i na sahranu pogodih. Čitajući ovaj izbor, možemo prepoznati mnoge motive u daljem toku ruske proze, recimo mačak u Majstoru i Margariti Bulgakova.

Maša požuri dole u istoj onoj haljini u kojoj je i ušla u svoju sobu. Otvorila je vrata i zapanjila se! Na klupi pored Onufriča sedeo je čovek srednjeg rasta u zelenom koporanu – ono isto lice, one iste oči koje je nekad videla u crnog mačora. Stala je u vratima i nije mogla da mrdne s mesta. (A. Pogoreljski)

…

Herman se strese: odista, umesto keca, pred njim je ležala pikova dama. Ne mogade da poveruje svojim očima. U tom trenutku mu se učini da mu je pikova dama namignula i osmehnula mu se.

Herman je poludeo. Smešten je u Obuhovsku bolnicu, u sobu br. 17, ne odgovara ni na jedno pitanje i stalno mrmlja: Trojka, sedmica, kec! Trojka, sedmica, dama! (Puškin)

…

Tamne oči naslikanog starca gledale su tako živo a ujedno tako mrtvački, da čovek nije mogao da se ne uplaši. Izgledalo je da je u njima neobjašnjivo čudnom silom bio očuvan deo života. To nisu bile naslikane, to su bile žive, to su bile ljudske oči. Bile su nepomične, ali svakako ne bi bile tako jezive da su se micale. Nekakvo neobično osećanje, ne strah, nego neobjašnjivo osećanje kakvo nam se javlja pri pojavi neobičnosti koja predstavlja nered prirode, ili tačnije rečeno, nekakvo ludilo prirode – to isto čuvstvo nateralo je na krik skoro se okupljene. (Gogolj)

Vesna Šejić