Saša Stanišić - Porijeklo (roman)

Zavičaj je, što bi svijetski putnik Mo rekao, ono mjesto gdje si slobodan od svih moranja.

…

Hitlerov pozdrav nadvija se nad današnjicom.

…

Sretan je tko može utjecati na slučaj. Tko svoj dom ne napušta jer mora, već zato što želi. Sreću ima tko sebi ispunjava geografske želje.

…

Ja sam se bunio tako što sam se prilagodio.

Kada se zakuvala situacija u Višegradu, Sašinoj majci Mejri čovek do pola u policijskoj odeći, a od pola u trenerci, je rekao da će noćas voditi i ubijati Muslimane, da beži. Zahvalila se i pošli su sa tri kofera ona i Saša, dečak, u Nemačku kod njene sestre. Otac je Srbin i mogao je ostati još pola godine sa bolesnom majkom. Nije tako počeo roman Porijeklo Saše Stanišića, ali je to tema. Roditelji su bili situirani: ona diplomirani politikolog s pojačanim marksizmom, otac ekonomista. Baka po ocu, snalažljiva, energična, vodila ga je jednog raspusta kada je došao iz Nemačke u Oskorušu, selo u planini iznad grada, da vidi ko je i odakle je. Da mu pokaže groblje gde je više Stanišića nego što ih ikada više živih može biti, selo umire. Nena je bila u kući pored Drine, gde je negde prala veš i pesmom osvojila dobrog i nežnog dedu. Detinjstvo je opisano bajkovito. Da su mogli ostati, brinuli bi jedni o drugima, ovako su živeli i umirali u rasejanju. Otac i majka su radili najteže poslove i kada su deportovani, nastavili put u Ameriku i konačno se našli u penziji u Splitu sa balkonom okrenutom moru. Kad se sve poređa, nije tragično, ali je nostalgično. Drugi su ubijani i silovani. Saša će završiti desetogodišnju Internacionalnu srednju školu u Hajdelbergu. Družiti se na benzinskoj pumpi ARAL sa drugovima izbeglim iz raznih razloga, Italijanom, našima, istočim Nemcem. Trudio se da brzo nauči jezik da izbegne sažaljive poglede kad nešto pogrešno kaže ili razume. Na kraju je došao do toga da piše na nemačkom i dobija nagrade za objavljena dela, a na engleskom predaje na engleskom govornom području namačku književnost i kreativno pisanje. Sem pisanja odlazi kao predavač po svetu. Ovaj roman je pisan ijekavicom, hrvaštinom, sa ponekim bosanskim lokalizmima, složenicama po princišu nemačke tvorbe reči i nekom rečenicom kojoj se moraš vratiti drugi put ili zbog neočekivanog sklopa reči, ili pesničke konstrukcije. Nasilne slike moga rata dale su se podneti, a po labrnji u Nemačkoj nisam dobio.  Dobra vila njegovog odrastanja je baka koja ga nije morala pitati šta mu treba, znala je, zvala ga magare moje. Njena demencija na kraju ga je izazvala da roman završi pavićevski sa više mogućih krajeva, njenom smrću  ili odlaskom u planinu među vile i zmajeve gde ih čaka deda Pero, već davno umro. Kada je mogao, dolazio je da je obiđe, na kraju i u staračkom domu i sa njom razgovarao znala ona ili ne u tom trenutku ko je on.

-      Ludo – kaže ona tiho. - Ne želim umrijeti ovako.

-      Kako, bako?

-      Ovako malo.

Nema nje, nema Jugoslavije, čiju himnu je dva puta citirao u romanu, ni razloga za dolazak, koliko god Oskoruša bila u lepoti prirode i zmijama.

Imao sam Jugoslaviju. Ali ne zadugo. Socijalizam je zakunjao, nacionalizam se probudio. Zastave, svako svoju, na vjetru, a u glavi pitanje: Šta si?

…

Nena Mejrema vjerovala je u grah i glumački talenat Clinta Estwooda. Ako je uopšte bila okrenuta islamu, onda vrlo diskretno. Deda Muhamed previše je volio ljude da bi vjerovao u Boga. Kako ćeš vjerovati u Boga, kad si toliko dobar da bi drugi trebali u tebe vjerovati?

…

Emigrirali da bi se infirtrirali.

Vesna Šejić