Sergej Dovlatov – Marš usamljenih (publicistika)

Ponekad čovek govori, a nema šta da se čuje.

…

Samo je glupost osigurana od neuspeha.

…

Nevoljno se zamisliš, birajući između budale i pokvarenjaka. Zamisliš se i ipak izabereš pokvarenjaka. Ali najstrašnije je kad je taj uz to još i budala.

…

Sivi prednjače i pobeđuju ne samo kod kuće. Sivi pobeđuju svuda. Gledam to već toliko godina.

Čitali smo romane, čitali zapise Sergeja Dovlatova, a sada su pred nama uredničke kolumne sakupljene od samog pisca u knjizi Marš usamljenih pisanih za časopis Novi Amerikanac. Koliko puta smo želeli da nam se ne pojavljuju uvodnici sa političkim zastrašivanjem i stavom vođe i partije! Dovlatov je takve napisao. Obraća se uglavnom Jevrejima treće generacije emigranata iz Sovjetskog Saveza, ali su novine postigle čitanost u raznim delovima sveta i dobijale sve više pisama podrške. No materijalna situacija je bila nezavidna, došao je finansijer koji je odredio pravila i otpustio je posle dve godine rada Dovlatova koji je  sa istomišljenicima osnovao Novog Amerikanca. Otpuštan je u Rusiji, svašta morao da radi, na svaki način praćen i osujećivan, tek mnogo kasnije i posle smrti su i u domovini mogli da ga čitaju. Izbegao je od totalitarizma u demokratiju i kao i njegovi čitaoci kojima se obraćao ispitivao mogućnosti slobode. Teme su obične, prisne, književnost: piše o svom psu koji se navikava na nove okolnosti, kćerki kojoj je obični tata i tamo i ovde, ženama koje su iznele teret promena i snalaženja. Uvek je duhovit ma o čemu pisao. Gradi humor gradacijskim slikama, pa je neprepričljiv, treba pročitati. Obraća se i svojim susedima Forest Hilsa, dela Njujorka. Piše i o Reganu i predviđa da će pobediti na izborima, ne povlađuje, nada se da ne mora. Ispituje se granica demokratije, karaktera koji se formiraju u tim uslovima, ravnodušnosti. Same ideje su korisne, ponekad plemenite. Bezuslovno protest izazivaju samo stravične realizacije tih ideja. A bili su nekada u otadžbini bliski, dali bi košulju, napili se radi utehe, i potkazali prijatelja. Ironičan je i samoironičan. Njegov slogan je smej se, ali ne zaboravi da se prvo smeješ sebi. Uvek sam se ponosio svojom urednošću. Mada tu nema ničega za ponos. Poznato je da je preterana urednost osobina prosečnih ljudi. Pedant, uredna ličnost bez krila… Čime se ponosim. Priseća se događaja tamo, i ne samo da bi poredio nego da bi izneo svoje mišljenje. Likova koje je imao prilike da upozna kada je po kazni kao vojnik bio čuvar zatvora. Potištenost je strašnija od tuge. Jer je tuga jedna vrsta mislilačkog unutrašnjeg iskustva. A potištenost je – san duše. Pominje sve poznate ruske pisce koji su se našli u Americi i tamo se proslavili, Brodskog najčešće. Saznajemo konačno da Čarlsa Bukovskog gledaju kao svog, ruskog pisca, Jevrejina. Zapisuje šta se dešava sa njima u novoj sredini, koliko se menja njihova saosećajnost. Šta je dobro, ako i ovde nije naišao ne slobodu? Hoće li doći kraj jednoglasnosti stada? Hoće li se u nama probuditi misleći, kolebljiv, slobodan čovek.

Sovjetsko rukovodstvo naslućuje da ih nazivaju banditima. Navikli su. Čak se time malo i ponose. Čini im se da je bolje biti jak, nego dobar. Jakog poštuju i plaše se. A dobar – kome on treba, pitam ja vas.

…

-          Dobro je u logoru šefe! Ne mora da se razmišlja. Za nas, inspektor razmišlja.

-          I ko smo zapravo mi? Neodgovorni maloletnici ili odrasli ljudi? Snalazimo se u svetu ideja? Ili nama treba saobraćajac? Želimo li da razmišljamo samostalno? Ili neka razmišljaju šefovi?

…

Čovek treba da pobedi sebe. Da savlada u sebi roba i cinika, licemera i karijeristu…Inače sledi novo more krvi. I možda pravi smak sveta.

...

Istinska hrabrost je da voliš život, iako znaš sve o njemu.

Vesna Šejić