Slobodan Jovanović - Portreti (biografije)

Bilo mu je svejedno šta svet govori, - ne stoga što se bio uzdigao iznad prosečnog morala, nego stoga što je u moralnim stvarima patio od neosetljivosti ispod prosečne. (Aleksandar Obrenović)

…

Narod nije kutija lutaka, nego jedan slabo zagrađeni zverinjak.

Slobodan Jovanović (1869–1958) je u bio službenik u Ministarstvu inostranih dela, profesor prava na fakultetu, rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske akademije i na kraju predsednik vlade u emigraciji u Londonu, zbog čega je osuđen na dvadeset godina, ali je ostao u emigraciji. Pisao je još od mladosti i jedan je od tvoraca beogradskog stila. Sem značajnih njegovih pravnih spisa, pisao je istorijske storije o našim kao i svetskim vladarima i političarima. Knjiga Portreti je izbor iz 12 tomova njegovih sabranih dela, koje je objavio BIGZ 1991. godine, posle niza političkih prepreka. Čitavih 45 godina smo bili prikraćeni za jednu tako vrednu literaturu. Portreti se mogu čitati kao istorija diplomatije, vlasti, političkih okolnosti u zemlji i svetu od koga smo zavisili. To su dugo vremena bile Porta, Rusija, Austrija. Odnos prema njima je bio u prvo vreme pitanje našeg postanka, kasnije opstanka i materijalnog prosperiteta. Pored biografije i vladanja četiri Obrenovića, ovde možemo pročitati i portrete pet značajnih političara koji su bili za ili protiv vladara. Zapisi o odabranim ličnostima su zasnovani na opisu karaktera, njihovog izgleda, snalaženja u određenim istorijskim situacijama, čak podacima iz ličnog života napisanim biranim jezikom i zavidnim stilom, uzbudljivo, duhovito. Kroz knjigu smo prošetali kroz dvor, ministarstva, redakcije. Upoznali bundžiju Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina i njegovu unutrašnju i spoljnu politiku kao i razlog za pisanje Načertanija, Jovana Ristića koji je doktorirao filozofiju u Hajdelbergu i bio u vlasti za tri vladara, Stojana Novakovića kao sistematičnog birokratu koji je doneo slobodu gradovima od turske vlasti, glavnog radikala, pored Pašića, avanturistu Peru Todorovića. Sve se to čita kao najuzbudljiviji roman i prilika je da saznamo ko smo i odakle je poteklo naše građansko društvo koje ponovo mukotrpno rekonstruišemo.

Vezir i muselim prodali su svoja vlasnička prava Milošu, jer, zbog novčane oskudice, morali su pretvarati u novac sve što su mogli. Ako ikada , to bi se u ovoj prilici moglo reći da je prvenstvo  i starešinstvo ustupljeno za činiju sočiva.

…

Narod beogradskog pašaluka nije bio lak za upravljanje. Doseljenici su u bunama i ratovima bili kompromitovani – dakle ubice i buntovnici.

…

Odgovoriti na nedostatke vlasti odmah bunom i hajdučijom, može samo narod surov i neukroćen.

…

Miloševa vladavina bila je despotizam i to najgore vrste: despotizam prevrtljiv.

…

Narod je za Vučića bio samo „besvesna gomila“, koja se u politici samo dere vučući „živeo“ i „dole“, ne znajući ni kome ni zašto.

…

Od svih naših političara, Garašanin je jedini posmatrao dinastijski prevrat 1858. više s gledišta spoljašnje, nego s gledišta unutrašnje politike. Njemu je jasno da se borba bije između Rusije i Austrije.

…

Milan je bio zaljubljen u udovicu jednog advokata, nije ni umeo ni hteo to da krije, hranio je skandaloznu hroniku prestonice tom svojom razglašenom vezom. Knez je u nju na parti u dvoru piljio blaženo; njegovi gosti posmatrali su taj prizor ispod oka, i tumačili ga na svoj način.

…

Radi stranke i njenog uspeha dopušteno je sve, čak i ono što običan moral zabranjuje: onda kad je stranka u pitanju, glas savesti ima da ćuti.

Vesna Šejić