Sonja Ćirić – Da li i kod tebe pljušti (roman)

Uloga Jugoslavije u oružanom sukobu je naslov naučnog projekta.

…

Ne možeš da pokupiš sve ljude istog naroda, pa da ih prespeš na jedno parče države. Ne zato što etničko čišćenje nije dozvoljeno, nego zato što je to fizički nemoguće.

…

Kako živi neko kome je kazna to što živi i svaki dan gleda ono što je uništio.

…

Ne razumem ljude koji kopaju po prošlosti, ne razumem čemu to služi. Što je bilo, bilo je. Ne može da se promeni, a može da se zanemari, pa da svi živimo u miru i toleranciji.

Roman „Da li i kod tebe pljušti“ je formalno telefonski razgovor Maje Bojanić, novinarke i spisateljke iz Beograda i njenog školskog druga Vojina Ikonića sa boravkom u Ljubljani. Nikome se nije javio od 1990. godine. Sada se čuju posle toliko vremena. Dijalog je na momente napet. On bi ga rado prekinuo, ali njoj je važno da od njega sazna što više o njegovom ocu, visokom vojnom dužnosniku. Iz tog razgovora će se otkriti mnoge tajne rata i ovog trenutka u njihovom životu. Ona je javna ličnost i nema tajne. Sakuplja informacije za svoj budući roman i novinarski feljton. Služba koja zna sve o nama i upravlja našom prošlošću i budućnosti, određuje mirove i ratove, je organizovala pet najboljih koji trebe da sprovedu javnu kampanju za rasformiranje zemlje. Rat je kako kaže glava organizacije samo kolateralna šteta. Od pet učesnika samo on ostaje da vlada i nema problema sa savešću. Ostali su umrli, ubili se, ili im je ukazana pomoć da nestanu sa ovoga sveta kao nosioci tajne akcije. Maja je došla u svom istraživanju do dela tajne aktivnosti i trag je vodi do Vojina. On u početku deluje kao neko ko ne zna ništa o tajni, a na kraju se otkriva da je i sam čovek službe. To može biti roman teorije zavere, ali je ubedljivo raspravljanje koliko je manipulacija i promena svesti građanstva lako izvodljiva kada iza nje stoji sila države. Majina baka je Slovenka, a i Bojanova majka. To usložnjava problem nacionalnog opredeljenja i svesti šta nam se u tom istorijskom trenutku dešavalo. Koliko su nam vešto zamaskirani zločini u ime rodoljublja. Sva petorica teoretičara raspada države imaju svoje porodice i ubrzo doživljavaju tragične kazna za partijsku i rodoljubivu poslušnost. Kroz prisećanja naših junaka na zajedničke školske dane saznajemo da je njima to vreme bilo vedro, a onda će rat razoriti svet i uneti u njega mržnju koju ni posle dvadeset devet godina ne možemo da prevaziđemo. Roman će ona ipak pisati, ali sa dozvolom službe i njenim budnim okom iako toga neće biti svesna. Roman nas navodi na pomisao kako bi danas izgledao naš život moralno i politički da rata nije bilo, i nije pobedila služba, a ne građanstvo.

Ne mogu da kažem da osećam krivicu zato što je meni bilo dobro dok je nekome bio strašno, ali proganja me to što sam živela u vreme rata, a rat mi se nije desio.

…

Kad sam joj najavio da će dobiti poziv iz Predsedništva i rekao joj da je u pitanju posao državne važnosti odgovorila je: „nijedan poziv države se ne odbija.“

Vesna Šejić