Stanislav Vinaver - Evropa u vrenju (putopisi)

Mi vama izdajnicima činimo čast što vas ubijamo za vašu ideju.

…

Naše čovečanstvo već vekovima živi od otrcanih fraza, slučajnih tekovina, praznih zanosa, šupljih srdžbi.

Vinaver je bio u Prvom svetskom ratu, prošao Albaniju, Solun, našao se na Krfu sa Rastkom Petrovićem i drugima. Dakle izašao je iz tog rata sa čašću i dvadeset i prve godine se kao dopisnik našao u Rusiji. Odatle je slao u Beograd članke, a pisao za sebe, i posle godinu dana objavio svoje utiske. Ova knjiga se sastoji pored ostalog od tekstova iz Berlina dve godine kasnije, potom iz Beča. On se susretao sa ljudima, vodio s njima razgovore, bio radoznao. U Rusiji je glad, ljudi imaju različita politička mišljenja. Stajao je sa njima u redovima i čuo svakakve komentare, od običnog neobaveštenog naroda koji širi tračeve, legende, do onih najobrazovanijih sa kojima i francuski, on poliglota, razgovara. Potpuna je podeljenost u narodu na službenike, koji pripadaju prvom razredu podele namirnica, a i to je poluglad, pa do radnika kojima seljaci zavide, a onda se hrana može naći jedino na selu. Opšti nered, i u mnogim delovima zemlje se još uvek ratuje. Bivša buržoazija se trudi da dobije neku državnu službu, njihovi sinovi i kćerke su već partijski indoktrinirani, ali čitaju sve što stignu i citiraju latinski i francuski. U delu o Rusiji nailazimo na nekoliko tekstova u dijalogu koji bi i danas bili zanimljivi na pozorišnim scenama. Tako je postigao da nam uverljivo izloži različite ideje na koje je naišao.

U Berlinu govori o ogromnoj inflaciji zbog ratne reparacije. Još se ne zna da će opet rata biti i da će odatle krenuti, ali je duhovna klima napeta. Rat su izgubili i gnevni su zbog svetskih odluka. Na svim mestima od slastičarni, parkova, salona, koncertnih sala je prisutna njihova muzika. O toj i drugim muzikama Vinaver voli da govori, i zna. Govori još o proračunatom duhu, temeljitom do hladnoće i pretnje.

U Beču mu sve miriše na belu kafu. Navikavaju se Bečlije da im grad nije prestonica pola Evrope. Svi su im krivi, od Čeha koji su prvi, od Smetanine muzike do stvaranja svog jezika, potkopavali carstvo. Divi se pozorištu kome su Bečlije tada posvećene. Od najsiromašnijih do onih moćnih svi idu u pozorište i na koncerte i time stvaraju zabludu svoje posvećenosti.

Stigao je posle pokušaja vojnog puča u Bugarsku. Tamo je zatekao mržnju, sukobe, brzo uspostavljanje normalnog stanja u Sofiji, ali i osećaj da nema zanosa duha i veličine. Sve je dosadno.

Vinaver ima posebnu rečenicu kakve mi više nemamo, kao ni stil Crnjanskog. Pojednostavljujući i racionališući naš jezik i rečenice, uskratili smo sebi duhovnost kakvu su ta dva pisca imala. Izgubili smo posebno oruđe za tu vrstu prefinjenog duha. Vinaver raspolaže velikim znanjem. Njegovi rezoni su uvek u citatima i paralelama života od Pariza do Moskve. On je na poseban način i duhovit i ponekada pesnički zanesen. Nije ni u školskom programu, niti se nailazi na njegove citate u javnosti.

Onog časa kada je čovek postao nesposoban da disciplinovano uđe u crkvu, hram je postao jedna kafana.

…

Na svim mitinzima propoveda se špionisanje i provokacija, kao osnovno sredstvo radničke samoodbrane.

…

Treba ubijati Jevreje i boljševike. Neka  boljševici ubijaju nas. Neko će ostati. Onaj ko preostane, biće u pravu. Treba poginuti ili treba živeti, samo nas ne naterujte da o tome mislimo.

…

Svako ko u Rusiji želi da se dokopa vlasti, jeste razbojnik, jer unapred zna da neće moći da izvede svoje ideje, šta više da radi protiv svojih ideja. Ko uzima vlast, naročito kod nas, uzima je radi vlasti, a ne radi dobra nas ostalih.

…

Ponavljam u sebi neke dubokomislene stihove Getea u kojima je viskoparno izražena prostonarodna mudrost. Voleo je to Gete. Voleo je najtežim i najdubljim  putevima da dolazi do proste istine. U njegovim se stihovima prosto vidi kako škripi mozak.

...

Lojalnost isključivo jednome srednjevekovnom idealu državi verskoj i gospodskoj, danas nam može izgledati čudna i neshvatljiva. Ona je imala svoje dane smisla i slave. Milioni Austrijanaca bili su zbilja njeni. Oni su zbilja služili, nastavljajući, dograđujući Srednji vek. Ustanove su bile moderne, ali idejna osovina bila je iz Srednjeg veka. I oko te osovine okretahu se mozgovi i duše.

Vesna Šejić