Stefan Odegi – Teorija oblaka (roman)

U svakoj misli obitava neki oblik gluposti.

…

Što su se nebesa više praznila od svojih anđela, što su više gubila svoja čuda i svoje bogove, više su se ispunjavala ljudima ukrcanim u korpe, balone ili u vazduhoplove.

…

Upravo je to posredi u naučnom izumevanju, svakom izumevanju, reč je o tome da se vidi, a potom da se i drugi navedu da vide.

Stefan Odega (1964) je za Teoriju oblaka dobio Nagradu Francuske akademije. Po naslovu bi mogli pomisliti da je to naučno delo i bavi se i naukom, ali i biografijom naučnika ili posebnih ljudi koji su se bavili oblacima. Prvo je to bio tihi, skromni engleski kveker koji je uspostavio prvu podelu oblaka na: kumuluse, stratuse, ciruse i nimbuse. Gete se upoznao sa tim i imao proširenje: čovekov mozak ima oblik oblaka, te da su stoga oblaci sedište mišljenja; ili pak da je mozak onaj oblak u čoveku koji ga vezuje uz nebo. Sama se misao ne širi na način kamene građevine, nego pre kao razgranjavanja oblaka. Tako kroz roman hronološki upoznajemo neke od najvažnijih tačaka nauke o oblacima. Oblaci služe kao dekoracija u poeziji, slikarstvu, ali uzgred. Karmajkl je slikar koji je ostao napoznat, a posvetio se oslikavanju samo oblaka. Kao sve što je previše jednostavno i previše lepo, tako su i oblaci opasnost po čoveka. Slikar je posvetio život oslikavanju i na kraju očajan zbog nemogućnosti da tu promenjivu masu uhvati u svoje delo sve spaljuje i sebe i ženu ubija. Ono što je bitno za slikara jeste odnos između njegove umetnosti i svega što nije slikarstvo, to je želja da se uhvate boje i ukus svesti. Takvih samoubistava ima nekoliko u romanu. Susrećemo se sa nizom zanimljivih biografija i naučnika koji su do nekih otkrića došli prerano, pa su otuda bili tragični. Opet, karijerista postaje podvalama i podmetačinama cenjeni akademik i naučnik u Švedskoj, a na Svetskoj izložbi u Parizu pred društvom meteorologa obećava da ćemo u dvadesetom veku upravljati oblacima i napraviti raj na zemlji. Ričard Aberkrombi će ponižen lažima svoga saradnika obećati obilazak celoga sveta u cilju fotografisanja oblaka i obećava Svetski atlas oblaka sa podnaslovom U traganju za vremenom. Kako je pripadao najbogatijim i najuglednijim engleskim porodicama, to on o svom trošku kreće na putovanje koje će biti u romanu detaljnije opisano. Putujući je otkrio da ga oblaci više toliko ne zanimaju koliko fotografisanje intime ženskog polnog organa, ostavo je nekoliko hiljada slika. Proširio je Geteovu misao i otkrio sličnost između školjki i uveta, stidnice i oblaka. Zamisli novu nauku koja bi se bavila takvim morfološkim proučavanjima. Atlas neće objaviti, svoje zapise će nazvati Dokument i pošto je to tajni tekst, on dobija na vrednosti. Sve to asistentkinja saznaje od Akira Koma, Japanca rođenog u Hirošimi, čuvenog i bogatog  modnog dizajnera, kolekcionara. Poslednja kolekcija do koje mu je posebno stalo su poluzaboravljena dela ljudi koji su se bavili oblacima. Oblaci mogu da menjaju istoriju sveta: kada je bila erupcija vulkana Krakatau, formirao se oblak koji je nekoliko godina unazadio privredu zemlje. Napoleon je očekivao istu klimu u Rusiji kao u rodnoj Korzici i tako od strašnih zima izgubio četiri petine svojih ratnika, nije predvideo veliku kišu i izgubio bitku kod Vaterloa. Hirošima je odabrana da bude pogođena atomskom bombom jer je bila neoštećena prethodnim bombardovanjem i imala nebo bez oblaka u tom trenutku. Kao što nepredvidivo nagomilavanje oblaka može da izazove velike nepogode, tako nakupljanje pogrešnih misli izaziva svetske nesreće. Akiro Koma je falsifikovao svoje dokumente i predstavlja se kao čovek deset godina mlađi. To je potpuno zaboravio - jer ili ćeš zaboraviti Hirošimu, ili nećeš preživeti. Kada se sticajem okolnosti setio, više mu se nije živelo. U njegovoj kolekciji su nedostajali još Dokumenti koje će mu svojim ljubavnim veštinama dobaviti asistentkinja. Bilo je to prekasno. Njegovo sećanje na detinjstvo i bombu je dobila u dva pisma. Danas su oblaci postali predmet proučavanja kompjuterima, analiza slika sa satelita. Čista matematika ne zavređuje romantičan ili poguban kraj analitičara.

Godine 1889. prvu put u svojoj istoriji , grad Pariz postaje ono što više neće prestati da bude: zabavni park za sve moguće zadrigle hvatače zjala iz industrijalizovanog sveta.

…

Kolonije su kanalizacioni kolektori svojih metropola.

Vesna Šejić