Svetlana Aleksijevič - Rat nema žensko lice (roman)

Hapsili su one koji su bili zarobljeni, koji su preživeli nemačke logore, koje su Nemci odveli na rad – sve koji su videli Evropu. Mogu da pričaju kako tamo narod živi. Bez komunista. Kakve su tamo kuće, kakvi su putevi. O tome da nigde nema kolhoza.

…

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo.

…

Odlučila sam da prodam šinjel. Otišla sam na pijacu. Došla sam u svilenoj haljini. I šta sam tamo videla? Mlade momke bez ruku, nogu. Sav narod koji se borio. Oni koji su imali ruke u jednom komadu prodavali su kašike koje su sami napravili. Ostali su samo sedeli umivajući se u suzama.

Svetlana Alesijevič je beloruska novinarka, dosetila se posebnoj formi romana – roman glasova, dobitnica je Nobelove nagrade 2015. Pisala je o Černobiljskoj katastrofi, ratu u Avganistanu, pet romana. U romanu Rat nema žensko lice je snimila ispovest više stotina žena koje su bile ratnice u Drugom svetskom ratu. Država za rat nije bila spremna, još je vladala glad i nered. Pakt sa Hitlerom nije uspeo i nemačka vojska je brzinom stizala do Moskve. Bertold Breht je u drami Majka Hrabrost, ako se parafrazira, napisao da samo lošim vojskovođama trebaju vojnici heroji. Staljin je u svojoj paranoji posle Otadžbinskog rata sklonio, pobio, proterao u logore u Sibiru vojni vrh, u rat se ušlo nevešto, materijalno i organizaciono nespremno i onda je krenula kampanja da svako mora da brani svoju otadžbinu. Prijavljivale su se devojčice od šesnaest godina. Svi ženski glasovi u romanu su tada bile mlade devojka od šesnaest do dvadeset i dve godine. Insistirale su da idu na prvu liniju fronta ne znajući ništa o ratu i šta ih tamo čeka. Ilegalno su se na frontu pojavljivale. Bile su bolničarke, kuvarice, ali i ratnice u svim vodovima vojske. I pored zbunjenosti mušaraca bile su tenkisti, piloti, jedna je stigla do toga da bude kadrovski oficir Vojno-pomorske flote, protivavionski artiljerac. Rat je, većina se ispoveda, bio muški posao, ali one su se snalazile, odrastale u ratu, ranjavane, vukle ranjenike, pevale po naredbi. Bile bez ičega. Od jedne grupe od dve hiljade žena sa fronta se vratilo pedesetak živih. Išle su po Evropi. Zaboravljale da su žene, a ipak se zaljubljivale. Kada je rat prošao one su u njemu ostale u mračnim snovima, nesanicama, bolestima, a ipak većina se poudavala i ima unučad. Njihove priče su bez ratne taktike i veštine, od srca i osećanja. Zahvalne su Svetlani što ih se neko setio, što im je time naknadno odato priznanje. Posle povratka se nije na njih gledalo blagonaklono: žene su im prigovarale da su bile raspusne, da su otišle da im preuzmu muževe, a većina ratnika – povratnika je želelo da zaboravi rat i da se ožene veselim devojkama koje ne pamte patnje. Državna priznanja nisu dobijale, krile su ordenje, živele u zajedničkim stanovima. I u ratu i u miru im je bilo teže, a ipak su ponosne na svoju borbu, koliko god je bila teška. Patilo se od gladi, nespavanja, bola svake vrste i nedostatka neophodnih potreba koje su ženama specifične. Roman počinje tekstovima koje su cenzurisali ovlašćeni i koje je sama spisateljka sebi zabranila. Kod nas je ovo treće izdanje, a u bivšem istočnom bloku je knjiga prevođena i rado čitana.

Divim im se. Imali su Staljina i GuLAG, ali i Pobedu. I oni to znaju.

…

Mi smo - umiruće pleme. Mamuti. Mi smo iz naraštaja koji je verovao da u životu postoji nešto više od ljudskog života. Domovina je velika ideja. Pa i Staljin. Zašto da lažem? Kako kaže narod, iz pesme rači ne možeš izbaciti.

…

Stvarali smo istoriju, a živeli smo od dana do dana. S kratkim pamćenjem.

…

Neka je proklet rat – naš zvezdani čas.

Vesna Šejić