Tisja Kljaković Braić – U malu je uša đava (roman)

Ja sam mislila da smo gotovi jer je baka kuvala u kancerogenim emajl tećama. Kako smo preživili dok smo sustavno trovani - to sam Bog zna.

…

Pod staklom izložene limenke, i ti biraš koju ćeš, a teta ti da. Komad kapitalizma zatvoren još uvik da nas ne zarazi.

…

Negde devedeset šeste smo pročitali deklaraciju zada na vakumiranim jastozima i saznali da smo jili soju.

…

Solin je prije nasta nego Split – ponosno je govorija did. Njega se, naime, Sollin u doba Rimljana više tica nego Solin u doba druga Tita.

Ovo je roman o narastanju Tisje i verovatno iz šaljivog ugla opisani lični doživljaji. Glavni junaci, sem Tisje koja nam govori izravno, su njen did i baka. U jednom vremenu su svi u jednom stanu, a onda se mladi odvajaju. To je za dida koji je posvećen svojoj unuci, toliko da je vodi svaki dan na piće i kartanje sa pajtosima, penzosima, postala drama. Ali, svaki dan ona je bila kod njih dvoje, i kada se razboli niko drugi je ne bi ni mogao izlečiti od dida uz bakinu pripomoć. Majka je dovedena u porodicu i prisutna u komentarima kada je nezadovoljna svojim položajem. To stvara niz šaljivih dogodovština. Otac poznati novinar je tek tu da ponešto pokloni i šarmira matematičarku kada je neophodno. Nije mu prilika da se sa didom takmiči u vaspitanju. Svi oni su drugi „nepanetni“. Sukobi između starih su retki i uglavnom vezani oko ugađanja unuci. Prisan susedski život pun je ogovaranja, koje Tisja razume na svoj način. Sedi pod bakinim stolom kada dolaze prijateljice na drugu kafu u danu. One pričaju neprikladna bludna ogovaranja, a ona nam to prepričava. Baka je posvećena čitanju roto ljubića i računa se u intelektualku. Način na koji prepričava Krležu kojeg po zadatku unuke čita, da bi je odmenila, je poseban. Ded je komunista i pravednik pa će ga Tisja opisivati kao Tita u velikim pozama. Dijalekt je poseban šarm romana. Daje mu originalnost iako ne razumemo svaku reč. U našoj literaturi je to posle „Ane“ Mome Kapora i „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića. Dečiji glas je pogodan da se duhovito razotkriju sve gluposti, pomodnosti, politička atmosfera jednog vremena, kao i prisnosti i lagodnosti koje su nestajale. Tako od poglavlja do poglavlja upoznajemo atmosferu jedne četvrti Splita, oholost dečiju prema devojčici iz Solina, odakle je i deda. Tako je crnac mladoženja, devojke sa gornjeg sprata, doveo do izreke neka je dobar, pa makar i crn, a onda dalje za neku rođaku, dobra je iako ima i srpske krvi. Deda je uvek slutio zlo i želeo da svoje od njega zaštiti, a kada je došao rat, o kome ne govori pisac, nije više mogao da trijumfuje nad svojim predskazanjima. Roman, nećemo o ružnom, nije to za decu. Tu je okrilje porodice da je zaštiti i da joj snagu da se kasnije i sama bori sa zlom.

Jednom je prilikom baka našla sebi neke jeftine postole „bila kafa“. Kupila je dva para pa je jedne opiturala u crno. Bila je ponosna na to kako se tog uopšte sitila. Ona i komšinica Vuka tako bi zajedno krenule u šoping. Ja ne znam je li ikada išta poželila, za čim je čeznula. Ponekada mi se čini za svim, a ponekad za ničim.  

Vesna Šejić