Tomas Bernhard - Stari majstori (roman)

Već dugo nam je nemoguće izdržati svoje doba kao celinu, rekao je, jedino tamo gde uočimo fragment, nama postaje podnošljivo.

…

Diviti se to je lakše nego poštovati i ceniti, divljenje je svojstveno budalama. Samo se budala divi, pametan se ne divi, on poštuje, ceni, razume.

…

Utekao sam u umetnost da bih se spasio od života.

Tomas Bernhard je Stare majstore napisao 1985, posle smrti žene koju je voleo, to je njegov pretposlednji roman, četiri godine pre njegove smrti. Reger je glavni akter radnje, čovek od osamdeset i dve godine, obrazovan, u svome srodstvu ima Hejdegera, Bruknera, Štiftera i jednog dvostrukog ubicu koga češće pominje pred nepoznatima iz inata i nepoštovanja filozofije Hajdegera koga ismeva, muzike Bruknera i literature Štiflera. Pre godinu dana mu je umrla životna partnerka, prebogata, obrazovana dama koju je on kroz brak intelektualno sebi uskladio i sada je očajan, sklon ismevanju svih vrednosti u koje se drugi zaklinju. On već više od trideset godina svaki drugi dan sedi u Muzeju istorije umetnosti pred slikom Tintoretija Čovek sa sedom bradom, sliku ceni i ruga joj se, ali mu odgovara temperatura od 18 stepeni, koja se stalno održava. Posle podne je u hotelu Astorija, gde je temperatura 23 stepena. Piše za Tajms o muzici i umetnosti, tamo je, a i u Americi poznat, ali ga ljudi u Beču ne znaju i ne čitaju. Pored slike Čovek sa sedom bradom se upoznao sa svojom budućom ženom. Živeo je u Engleskoj sam kao i sa njom, tako mu je jednonedeljna kolumna u Londonu pripala. Njegov i naš sagovornik je Achaber, čovek koji ceo aktivni život piše filozofsko delo bez namere da ga ikada objavi jer danas nema publike za duboke misli. Reger živi u dvanaesto-sobnom stanu i da nije tako društveno pozicioniran, mogao bi biti tretiran kao čudak, ludak. Godinama jedna po jedna intelektualna veličina njemu postaje tema podsmeha. Da bi nešto u potpunosti razumeo, mora da to pretvori u karikaturu, a onda postaje smešno i necelovito, bez obzira da li je to filozofsko, likovno, književno ili muzičko delo. Sem analize umetnosti koja je sva podređena oduvek crkvi i vladaru, vlasti; njegova tema je i zgražanje nad opadanjem duha i pogubnom delovanju vlasti u Austriji, pa i u svetu. Rodoljub je, ali ga to ne sprečava da se grozi nedostatku doslednosti savremenika, kao i onih pre kroz istoriju, recimo fašizma. Prezire plebs. Bernhard je pronašao odličnu formu za svoju mrzovolju i priliku da kritikuje veličine koje se cene bez mere: Gete, Betoven, Mocart, Hegel i njima bliski po veličini, u svetu uvažavani.

Nisu želeli da imaju Goju. Betovenu su dozvolili veliku slobodu, jer je muzika za njih bezopasna, ali Goja nije smeo da kroči na austrijsko tlo.

…

Škola je državna škola u kojoj mlade ljude pretvaraju u državne stvorove i, dakle, ni u šta drugo nego u oruđe države.

…

Porazgovarajte samo s nekim od naših poslednjih cmizdravih kraljeva, i videćete koliko su svi smešni, s nekim od naših tupoglavih komunističkih vođa, i videćete koliko su svi smešni. Idite na novogodišnji prijem kod našeg brbljivog predsednika države koji svojim trabunjanjem u ulozi oca države upropasti sve i svakog, i pozliće vam koliko je smešno.

…

Užasni pakao Dostojevskog toliko je bezazlen u odnosu na ovaj u kome se danas nalazimo i od kog nas obliva hladan znoj kad na njega pomislimo.

…

Jedna lepa zemlja i jedna tako duboka moralna kaljuga, jedna lepa zemlja i jedno skroz – naskroz brutalno i podlo i samorazarujuće društvo. Užasno je to što ovde čoveku ostaje samo da bude zgranuti posmatrač katastrofe, nemoćan da uradi bilo šta.

Vesna Šejić